Rusi prave Teslin toranj koji će davati struju za ceo svet?!

Featured

Ознаке

Leonid i Sergej Plekanov iz Rusije prikupljaju sredstva za finansiranje projekta kojim bi, kako tvrde, bio rešen globalni problem nestašice energije. Fizičari žele da rekonstruišu čuveni Teslin toranj Vardenklif i realizuju njegovu zamisao o bežičnom prenosu energije na velikim razdaljinama.

Naučnici sa moskovskog Instituta za fiziku i tehnologiju godinama su proučavali patente Nikole Tesle i veruju da njegov najambiciozniji projekat, transkontinentalni prenos energije, može da postane stvarnost.

Oni su preko interneta pokrenuli akciju prikupljanja 800.000 dolara, koliko im je neophodno da bi ponovo izgradili toranj Vardenklif. Reč je o tornju podignutom početkom 20. veka u blizini Njujorka koji je trebalo da prenosi energiju preko Atlantika, ali nikada nije dovršen i srušen je 1917. godine.

Plekanovi takođe planiraju da postave solarne panele na površini od 100.000 kvadratnih metara, negde u pustinji. Oni smatraju da bi na taj način ceo svet bio snabdeven energijom, a nestala bi potreba za kablovima.

(„24 sata“/I. Hadžiomerović)

Rusi prave Teslin toranj koji će praviti struju za ceo svet?!.

Advertisements

Нова лагуна / Александар Лукић

Featured

Ознаке

Галерија: Вашари Хипербореје, Доток Плавог злата (фотодокументација Заветина, мај 2014)

Галерија: Вашари Хипербореје, Доток Плавог злата (фотодокументација Заветина, мај 2014)

ПОКИСЛИ ПЕТАО

Притајена речна мрена на дну реке
мора да сам био у суровој
нарави сународника. Песник
што вешала и гиљотину
везује очас у леп сонет.
Мајчицу са туцетом црквених свећа
опазих куд лута Србијом.
Згужвану орахову мрезгу
њене мараме пронађох на путу.
И намах, стварност ликује.
Покисли петао се издвоји од јата.
СЕЧИВО

Светлост, светлост, светлост,
Чатрње, а мало даље, камаре камења –
дечак стење у боловима – ко си ти дечаче?
Сунце изгрева ватру. Бело жуманце
а потом ватрена кугла
окупа живот мој.
Гледати у светлост,
у светлост сједињену
са крајностим дана,
голубицу покорну са сеном у кљуну.
Како умире човек
при светлости док заслепљује,
падајући у силним сечивима са неба?

 

Галерија: Вашари Хипербореје, Доток Плавог злата (фотодокументација Заветина, мај 2014)

Галерија: Вашари Хипербореје, Доток Плавог злата (фотодокументација Заветина, мај 2014)

БЕЛЕ РУЖЕ

По пољу пала слана,
сребрњаци народне касе сијају
просути уз пут. Мој поглед је то.
А, ипак у њему није све
другачије искри љубав моја.
Чежња за њом најављује
провалу летњег пљуска по зеленом лугу
али то осећање недостаје у дубини затечене слике.
За брежуљцима, за сеницима
и кукурузиштима
разлаже се моје биће.
Сребрне игле пробадају иза ноћи, нежно.
Беле руже јутарње слане, ах, дирљиве
негдашње маске, подижу ново гнездо
направљено у остацима старог.
БЛИЖЊИ

Шалитра џакова ред –
квака благајне неугледна
а, мало даље стругара,
дебла посечена чекају
зубе тестера да их докусуре.
Парница два сељака око међе,
беланац нарави на виделу.
Псовке по списку, цртају речима
крст овог света – ближњима…..
Из даљине сребрн талог
се јавља да ме удави,
ненаписана песма поља
хоће да разнежи туђина,
овде, на северу.
Истина моје вере није свлак света,
већ његово крваво месо; капуљаче,
маљеви, амерички конгрес, мулаткиње,
иструменти што мекећу попут коза.
ИЗГОН ИЗ НАСЛЕЂА

Толико врата одшкринутих,
а поред њих, дашак поветарца
с вечери љуља зелено лишће у градини.
Драгано моја, ливадски скакавци
омаше стабљику траве и заврше
у шољи са леденим чајем.

Магарац натоварен цепаницама
за огрев, њаче привезан о суво дрво
украј пута да га ко узме.
Али ти се сети тог тренутка –
док будеш читала стихове.
Изгон из наслеђа личи
на љескање лишћа.

МАРИЈА

Приви се уза мене жена нека лепа,
Марија веровах да је то?
Имаше лице моје мајке из девојачких дана.
У густом честару плавог багремца
мами ме да чаврљамо.
Распарене птице то чине.
Рашта Маријо устајеш из гроба?
Да те згњечим, Маријо?
Са досадним мувама тако
поступају на сеском столу
усред ручка. Немам снаге.
Бежимо од порезника,
пологу јучерашње светице,
са мртвачким белегом на глави.
Ево нам се ближе ловци са псима
на поводцу. Сад ће нас сустићи
и приповедати о праведницима.
Због осећања части
изгубићемо живот.

________ Из рукописа „Либела“ (сачуваног у Архиви ЗАВЕТИНА)

Галерија: Вашари Хипербореје, Доток Плавог злата (фотодокументација Заветина, мај 2014)

Галерија: Вашари Хипербореје, Доток Плавог злата (фотодокументација Заветина, мај 2014)

Земља је шупља?

Featured

Ознаке

Tајни свет у земљиној утроби, зашто се крије да је земља шупља?!

zemlja-suplja-planeta-600x399

ЗЕМЉА ЈЕ ШУПЉА

Да ли у унутрашњости Земље живи цивилизација много напреднија од наше? Шта су видели двојица морепловаца, а шта показују тајни сателитски снимци?

Грчки филозоф Платон је још у четвртом веку пре Христа причао о бајковитој земљи по имену Хипербореја, која је, по њему, била стварна домовина бога Аполона. Такође је говорио да је Лета, Аполонова мајка, рођена на једном острву у Арктичком океану ‘са оне стране северног ветра’.

Реч хипербореас значи северни ветар. А у разним лексиконима о митовима старе Грчке стоји да је Хипербореја име врло срећног и богатог народа на северу Земаљске кугле – иза северног ветра – у чијој служби стоји и Аполон.

smoky
Тако су 1829. године двојица Скандинаваца, Јан и Олаф Јансен, отац и син, пошли у рибарење малим једрењаком и одједрили су пут Северног мора иза 83. степена северне ширине. Прошавши кроз неке уске пролазе између ледених санти, запловили су по отвореном мору предивне топле климе, бујне вегетације и јарко црвеног сунца.

После дужег путовања, стигли су до једног великог фјорда, широке реке Хидекел, и запловили су њоме не знајући куда их води тај пут.

Успут их је сустигао мамутски брод пун људи и жене високог раста, чак преко три метра. Обојица су били подигнути на непознати брод и са њим су стигли у унутрашњост Земље. Дошли су до града Јеху, где су провели годину дана учећи језик домородаца, који је био сличан санскриту.

После годину дана њихов учитељ Галдеа повео их је у престоницу овог подземног царства да би их примио највиши свештеник.

Тај главни град се зове Еден. Лежи на високом платоу унутарњег континента, неколико хиљада метара изнад мора. Опкољен је великим вртом пуним воћака, дрвећа и биља. Ту извиру четири реке: Еуфрат, Пизон, Гихон и Хедекел. Звали су га ‘пупком света’, или ‘колевком човечанства’.

По доласку у Еден били су одмах примљени на разговор код највишег свештеника и владара овог подземног царства. На његов позив одлучили су да остану још годину дана да би разгледали и остале крајеве подземља, па да се тек онда врате у Штокхолм.

divovi-more-okean-kostur-11
Сазнали су да ту људи живе 800-900 година, да у школу полазе са 20 година и да се жене после навршене стоте године. Ту се учи музика, јер је народ врло музикалан, а поред тога агрокултура, хортикултура, сточарство, техника и медицина.

С обзиром да су људи високи преко три метра, све је за наше појмове предимензионирано. Зрно грожђа је величине наранџе, а јабука величине главе.
Пошто су у разгледању унутрашњости Земље провели више од годину дана, одлучили су да се врате кући. Пред полазак добили су добре мапе унутрашњих површина копна и мора, река и градова. Најпре су пошли пут севера реком Хедекел, али, како је на мору беснела олуја, одлучили су да се врате, прођу поред Делфа реком Гихон и изађу на Јужни пол. Путовали су веома дуго.

Изашавши, опет су се провлачили кроз ледена брда и у једној јакој олуји једрењак је био разбијен и увучен у вртлог једног великог монолита од леда. Том приликом је погинуо отац Јан, а сина Олафа Јансена опазо је шкотски брод ‘Арлингтон’ и спасао га. Када је капетану брода испричао да долази из унутрашњости Земље, овај је помислио да је полудео и затворили су га у једну канту.

divovi-more-okean
Када је стигао у Штокхолм и када је испричао властима све о очевом и свом путовању у унутрашњост Земље, бацили су га у тамницу да никоме то не би пренео. Тамо је лежао 28 година. Када је превалио 50 година, изашао је из тамнице. Бавио се опет риболовом, купио неки брод и прешао у Америку. Пред смрт у 95. години, открио је своју тајну Џорџу Емерсону и предао му карте и цртеже ка би то овај могао да објави.
Емерсон је написао књигу под називом ‘Димни Бог’. Тако је спољни свет наше планете сазнао нешто више о унутрашњем свету Земље.

ЗАПАЊУЈУЋЕ ЧИЊЕНИЦЕ

Када је ова прича о тајном подземном свету дошла у јавност, људи оног доба почели су да се све више интересују за Северни пол, Гренланд и земљу Ескима. Сви истраживачи који су пловили пут севера, после преласка 82. паралеле сусретали су се са чудним феноменима, то јест, појавама црвеног сунца, топле климе, птица, инсеката, животиња…

Тако је новинар Карл Хол, који је покушао да стигне до Северног пола, писао: ‘Све је топлије него што се може очекивати. Нема ни снега, ни леда. Копно је пуно живота: дивље патке, зечеви, вукови, лисице, медведи, пингвини и много других врста’.

Хол је записао да је са једног високог брда гледао у даљину и да је запазио густу маглу, што је био знак да је тамо вода. Американац, Кен, који је открио Хумболтов глечер и који је истраживао Северну поларну област у периоду између 1833. и 1855. године, писао је пре век и по следеће: ‘Неке околности показују да ту постоји отворено Северно море и да често има густих магли, које смо видели током зиме’.

Норвешки истраживач Нансен у свом дневнику је такође записао да је, прошавши кроз ледене брегове, испловио на отворено море упркос исчекивању Северног пола на копну. Мада је био крај септембра, то море није било замрзнуто.

painting1
Нансен је трећег августа 1894. године записао у дневнику:Данас смо видели трагове лисица на копну. Клима је врло блага, горово да је сувише топло за спавање. Осећамо се као код куће’.

p2-434x700
Овај исти истраживач писао је о феномену сунца, ако и о обојеном снегу. После испитивања било је утврђено да црна боја потиче од вулканског камења а друге боје од биљака. Познато је такође да је у Сибиру откривено много замрзнутих костију мамута, нарочито на обалама Лене. Откривене су и кости других животиња које су насељавале топле крајеве – лавова, хијена, нилских коња…

Научници су ова открића објашњавали претпоставком да је ту некада сигурно владала суптропска клима и да је изменом полова дошло до промене климе, односно страдања биљног и животињског света.

Али, највећи феномен још нико није објаснио, а то је: откуд тамо снег? Одакле долазе ледени брегови и на Северном и на Јужном полу? Нема одговора ни у погледу следећих феномена:

– Слатка вода на површини мора
– Црвенкасто сунце, поготово после преласка 90. паралеле
– Нигде нема ледене капе као знака Северног пола.
– Клима се мења и постаје све топлије.
– Чувено северно светло ‘Аурора бореалис’, до сада необјашњено
– Мноштво птица лети у правцу севера, а и многе животиње крећу се копном у северне пределе.
– Успут се виде наноси дрвећа и биља и налазе се остаци мамута и других животиња
– Северни ни Јужни пол још нико није стварно прелетео авионом, јер већ при прелету 75.паралеле компас престаје да ради, а машине отказују рад.

Међутим, десило се чудо када је амерички адмирал Ричард Берд 19. фебруара 1947. пошао да прелети Северни пол. Када се приближио већ познатој магнетској граници у правцу поларног мора, почели су да лудују сви инструменти. Такође је и веза са базом била прекинута.

byrd
Тада је адмирал прелетео брдски масив који никада до тада није видео. Затим је изронила долина по којој се – видео је – кретала нека животиња. Он је узео двоглед и видео да је то – мамут!?

У чудном свету адмирал Берд је летео даље са чудним осећањем да га нешто вуче да лети и пролази кроз неки отвор у унутрашњост Земље. Наравно, инструменти у авиону нису радили. Осећао је као да га неко прати и приземљује. Онда се укључио радио, сам од себе, и зачуо се глас који је на не баш добром енглеском језику рекао: ‘Добро дошли у нашу област. Ви ћете тачно за седам минута да атерирате. Опустите се, ви сте у добрим рукама’.

avion-600x356
У свом дневнику адмирал Берд је све ово описао речима: ‘Авион је био под туђом контролом и кретао се сам од себе. Почели смо са спуштањем. Авион је лагано задрхтао и утонуо у тле као да се налази у неком невидљивом ваздуху. Скоро лебдимо и када смо тле стварно додирнули, био је то лагани удар. У том тренутку приближава се неколико људи нашем авиону. Они су високи и плавокоси. У даљини се види светлећи град, који пулсира у свим дугиним бојама. Један глас зове ме, по имену и наређује ми да отворим врата авиона. Ја следим ту заповест. Од овог момента престајем да водим дневник директно. Касније све уносим из свог сећања. Све личи на нешто чудновато и невероватно. Мој радио телеграфиста и ја излазимо из авиона. Дочекују нас врло пријатељски и превозе нас малим транспортним уређајем – неком врстом платформе без точкова. Великом брзином крећемо се прама граду који блешти. Како се приближавамо, град нам изгледа као да је начињен од неке кристалне масе.
Ускоро стојимо пред зградом чија ми је архитектура потпуно непозната. Све као да је из научно фантастичних филмова. У тој згради су нам дали топло пиће које изврсно прија. Затим долазе по мене и воде ме. Пењемо се лифтом, а потом идемо ходницима осветљеним розе светлом. Светлост долази из самих зидова. Стижено до једних врата која се аутоматски отварају. Чујем глас који ми говори: ‘Не бојте се, адмирале, ви идете у аудијенцију код нашег Мајстора…’

zemlja-unutrasnjost
Адмиралу Берду је након разговора објашњено како да се врати у свој свет, где је убрзо и дошао са овим невероватним доживљајем.

УНУТРАШЊЕ СУНЦЕ

У Јужној Америци, посебно у Бразилу, постоје књиге и предања о животу у утроби Земље, и о једном сунцу у њеном средишту. Такође им је познато да људи тамо дуго живе без икаквих болести и да се хране биљним плодовима. Предања говоре да је тај подземни свет повезан тунелима са спољним, а и један од тунела завршава у месту Ст.Катарина у Бразилу.

Прича о бајковитим подземним световима има свуда на Земљи. Тако и скандинавски еп ‘Еда’ говори о рајском свету ‘Асар’, који се налази испод Земље. У ‘Књизи мртвих’ Египћани говоре о земљи ‘Аменти’.

Јевреји помињу ‘Град седам краљева Едома’. Астеци тај величанствени подземни град зову ‘Маја – пен’. А неки га зову ‘Шамбалом’.

То све наговештава да је земљина кора пуна пролаза и тунела. Један од тунела је и ‘Пут Инка’. У Тибету су такође познати пролази које најбоље користи неухватљиви Јети. О томе пише лама Лобсанг Рампа у својим делима. Он у својој књизи ‘Треће око’ пише о тајном пролазу испод саме Потале: ‘Поведоше ме тајним степеницама које се налазе испод Потале. Дуго смо силазили, Најзад стигосно до краја једног пролаза који је затварала стена.

1203202515_f
Ту се један велики блок отвори пред нама и нађосмо се, поново у неком другом пролазу, мрачном и узаном, који је мирисао на устајало, на зачине и тамјан. Неколико метара даље, заустависмо се пред тешким позлаћеним вратима. Она се најзад полако отворише, уз шкрипу чији се одјеци изгубише у даљини. Лампе на маслац заменише буктиње. Кретали смо се по неком храму ископаном под земљом, и то много векова раније, у каменој маси насталој од вулканских превирања.

Приближавали смо се зиду на коме је насликан Точак Живота висок пет метара. Под треперавом светлошћу, изгледало је као да се окреће, тако да нас скоро ухвати вртоглавица. Настависмо да корачамо даље, али свештеник који је ишао преда мном, одједном нестаде: оно што се мени чинило сенком, била су у ствари добро сакривена врата.

tocak-vrata-krug-600x372
Та врата су водила у један пролаз који се непрестано спуштао, узан пролаз, веома вијугав и нагнут, у коме је слаба светлост лампи чинила помрачину још гушћом. Кретали смо се несигурним кораком, посртали и клизали се. Ваздух је био тежак и притискао на с је као да се Земља свом тежином спустила на наша плећа. Имао сам утисак као да упадам у само срце света. Најзад, пошто је ходник савио, пред нама се отвори пећина у којој је све блистало од злата.

У средини те огромне просторије налазила се црна кућа, али тако блистава да ми се чинило да је изграђена од ебоноса. Чудни знаци и дијаграми, налик на оне које сам видео на бочним странама подземног језгра, прекривали су зидове. Унутра видех три црна камена ковчега украшена гравурама и чудним натписима. Нису били затворени.

‘Гледај, сине’ – рече ми старешина свештеника. ‘Живели су као богови у нашој земљи у оно време кад још није било планина. Ходали су нашом земљом док је још море ударало о наше обале, док су звезде сјале на нашем небу. Гледај добро, јер само Посвећени су их видели’.

То су била три нага тела, пресвучена златом, и лежали су опружено преда мном. Два мушкарца и једна жена. Свака њихова црта била је верно изражена у злату. Али, били су огромни. Жена је била виша од три метра, а највиши мушкарац није био мањи од шест метара. Имали су велике главе, мало засвођене при врху, узане вилице, мала уста и танке усне. Нос је био дуг и танак, очи праве и дубоко упале.

Није могло бити да су мртви, изгледало је као да су заспали. Корачали смо на врховима прстију и говорили тихо, ако да се бојимо да их не пробудимо. Осмотрих поклопац једног од ковчега – ту је била уцртана небеска карта са неким чудним звездама. Уз астролошка изучавања био ми је познат положај звезда, али ово је било нешто сасвим друго’.

ПОДЗЕМНА ВОЗИЛА

У другој књизи, ‘Беше тако’, лама Лобсанг рампа такође говори о том пролазу у средиште Земље у који га води његов учитељ лама Мингyар Дондуф. Пошто су стигли у дворану скулптура које су представљале људе обучене у чудна одела, његов учитељ му је рекао ‘Лобсанг, ово је сасвим чудан предео. Пре више хиљада година живела је на овој Земљи једна моћна цивилизација, позната под именом Атлантида, и ово је доказ да је она постојала. На овој Земљи има много ствари које људи не разумеју. А у њеној унутрашњости су ствари, о којима људи ништа не знају, јер Земља је – насупрот општем схватању – стварно шупља.

У њеној унутрашњости живи једна друга људска раса. Она је постигла виши степен развоја од нас и дешава се да они својим посебним возилима из унутрашњости Земље долазе на њену површину. Ова возила долазе из Земље и лете свуда око ње да би осматрали шта људи овде раде и намеравају, да им не би угрозили безбедност и сигурност. Лобсанг, унутрашњост Земље није тамна – они такође имају једно сунце, слично нашем, али оно је мање и јаче. Становници су интелигентнији од нас. Ускоро ће људи на Земљи много више чути о њима’.

Тада су се упитили једним тунелом даље. Ишли су врло споро и убрзо су стали, на знак учитеља. Био је јако узбуђен јер се чуо такав шум сличан оном када се померају стене, или – затварају нека врата. Учитељ му је руком показао зид од стене. Овде је лежао крај тунела, а глатка површина зида је стајала као да ватра избија из ње.

‘Ово овде је тврдо као дијамант, Лобсанг. Неколико наших свештеника су пре више година покушали да пробију ову површину дијамантом. међутим, ништа им није пошло за руком, само је дијамант био оштећен.

Претпостављам да су становници подземног света запечатили ова врата – овај пролаз да би се заштитили од потопа. А ми ламе вишег ранга смо више пута долазили довде и телепатским путем смо покушавали да дођемо уконтакт са њима. Они су наше поруке примали, али нису хтели да ступе у прави контакт са нама. Само су нам дали до знања да ми волимо рат и да као деца ништа не знамо, али да нас они због тога држе под надзором да би у случају потребе могли да интервенишу’.

Даље нисмо могли да идемо, ту је био крај – граница између два света, горњег и доњег’.

Giovanni_Lanfranco_Norandino_and_Lucina_Discovered_by_the_Ogre

Giovanni Lanfranco: Norandino and Lucina Discovered by the Ogre

ЗАШТО ЈЕ ИСТИНА САКРИВЕНА

Према старим списима и митовима, постојала је и још увек постоји стална веза између оба света. Упућени у ове тајне увек су имали контакт са људима из Подземног света. Ти упућени, или просветљени, махом су били свештеници и мудраци и они су своја знања и искуства, као и знања древних народа, крили од гомиле исто онако као што то данас чине научници у односу на цело човечанство.

У списима из предхришћанског периода говорило се о титанима у Грчкој, џиновима на Цејлону или Божијим људима у Египту, који су били духовно и интелектуално развијени, а и физички виши од људи тога доба. А Олаф Јансен описује на почетку овог текста да је у дубини Земље срео људе који су били виши од три метра. Можда је то објашњење зашто је Аполонов храм у Делфима био огроман, јер је бог Аполон из Хипербореје био висок четири метра, или зашто се у подземној дворани испод Потале на Тибету налазе отворени ковчези са људима-џиновима из древног времена.

Нећемо се више питати да ли је Земља шупља, јер снимци НАСА сателита начињени 1968. показују да је она отворена на Јужном и Северном полу и да су ти отвори широки око 2.250 километара, већ ћемо поставити питање: зашто су ти снимци тако дуго скривани од људи? Зашто се крије да је Земља шупља?

hole2

Познато је да је Раул Амудсен 1911. први стигао до Јужног пола, а затим је Скот 1912. поставио заставу своје земље. Па где су они то заболи националне заставе? На глечерској равни – залеђеној површини. А шта је испод тога?

Такође је знано да пилоти региструју лудовање компаса чим се пређе 70-75 паралела. Они који лете на линијама преко Северног пола, оупште не лете преко њега, јер им инструменти не раде, као ни компас, чија се игла једноставно лепи за стакло. Авиони су углавном аутоматски вођени и лете ивицом тог отвора на 83-85 паралели.

Када је адмирал Берд ушао у унутрашњост Земље њему су људи из подземног царства ‘Агарта’ дозволили да и даље лети и слети, праћен њиховим летећим објектима.

Озонска рупа настала је управо на половима и то би требало да значи да је снимање лакше изводљиво. Међутим, ко тражи те снимке, добија увек фотографије са пуно облака на половима или са неком сивом мрљом. Ипак је вероватно да полови почињу негде на 83 степену ширине, где се површина нагиње према унутрашњости и где заправо постоји пролаз – веза са унутрашњим делом наше планете.

Новије мапе су, дакле, погрешно урађене, али оне старије, из доба Пирија Рејса, из XII или XIII века биле су тачне. Како? Ко их је урадио?

ss

Овај горњи пресек Земље из књиге ‘Изгубљени дневник адмирала Р.Берда’ тачно показује отворе на половима и пролазе, као и континенте, мора и градове у унутрашњости Земље, а у средишту једно централно сунце.

Када погледамо ову шематску представу унутрашњости Земље од стране адмирала Р.Берда, као и друге врло важне податке и детаље које је изнео Р.Бернард у књизи ‘Земља је шупља’ из 1969. и због које је у то врме проглашен ненормалним, можемо само поставити питање: шта раде научници широм света?

За кога истражују? Зашто нас држе у погрешном убеђењу? Ко живи у унутрашњости Земље?
Зар треба истраживати друге планете, а не познавати своју матичну?

(Webtribune.rs)

______________  Видети:   http://www.srbijanskiglas.in.rs/index.php/novosti/2013-09-07-14-13-13/item/1265-sg-1264

*

tajni svet u zemljinoj utrobi – zasto se krije da je zemlja suplja!?

vesnamihajlovicblog.wordpress.com/…/tajnisvet-u-zemljinojutrobi-zast…

17.12.2013. – Nećemo se više pitati da li je Zemlja šuplja, jer snimci NASA satelita načinjeni TAJNI SVET U ZEMLJINOJ UTROBI – ZASTO SE KRIJE DA JE ZEMLJA SUPLJA! ….. Потпуно се слажем са вама јер и ја исто тако мислим.

*

НЕВЕРОВАТНО: ЗАНИМЉИВОСТИ – Тајни свет у земљиној утроби, зашто се крије да је земља шупља?!.

*

Из коментара са Весниног блога: ggarbinGiovanni Garbin

Ljudi moji,
Postoje 42 paralelna svijeta. Da je Zemlja šuplja i da otvorena šupljina ima toliko kilometara onda bi svi brodovi i sjeverni i južni pol propali u tu šupljinu. Trokut Bermuda je područje gdje su samo neki brodovi i avioni nestali, jer je tu PRELAZ iz fizičke dimenzije u astralnu, tj. u paralelni svijet a to nije fizička razina. Lično sam sa prekooceanskim brodom puno puta bio u tom trokutu i nismo išli u astralni svijet. To je bila karma tih brodova i aviona da su mogli preći u taj paralelni svijet.
Razmislimo logički i budimo sigurni da bi se bila otkrila istina u toliko milenija.
Sretno svima i neka nam proradi logika i intuicija – odstranimo neistinite senzacije.
Giovanni Garbin – doktor Duhovne medicine – egzorcist – Sluga Božji.

Ако већ верујеш у постојање паралелних светова, мистичност Бермудског троугла, мостове између физичке димензије у астралну, што ти је онда проблем да верујеш у некакво поље сила које онемогућава пропадање бродова у ту рупу? Пошто верујеш у такве ствари, онда бар буди доследан. Када лупеташ, лупетај до краја. Да не цитирам Бору.

итд.

Водена мрезга, до красте краста, шта да кажем, умем ли описати како цвета? – избор песама

Featured

Ознаке

Стид ме да руку пружам њима  или Новогодишњи избор стихова : Тарковски, Александар Лукић, Јагличић, Милош Јанкоивић, Мирослав Тодоровић, Благоје Свркота

Знак препознавања

Знак препознавања

* * *
Арсениј ТАРКОВСКИ (1907-1990)

Стид ме да руку пружам њима,
лашцима, пезама, лоповима,
да им се смешим, да им се јављам,
њихове дроље да поздрављам.

Бескрвне очи да им гледам
док звецка бронза, мира не да,
док за прозором пуца бетон
од марша (ратни гром над светом) –

све бајонет за бајонетом.
Отидимо, нек нас дозове
мир, међу куле, међ возове,
међу мостове, међу траве,

у даноносну очну плавет.
Река и ехо горског стења,
и звонки метак суочења.

1938.
Препев Владимир Јагличић

Александар Лукић

СРБИЈА У РЕДУ

Бубашвабе послују у мраку.
Шушкају кухињом, миц – миц.
Медаље кућа приземљуша,
крах епохе иницирају, на блиц –
тресак грома, па пљусак мину.

Образ од шамара црвен бриди.

Суочавање тзв. српске елите
са националним губитништвом
спао на труд чишћења блатњавих
ципела смрдљивим ималином.

Кожа одбија да покаже сјај.

Чија је ово земља. Пресахле чесме.
Ужас сиротиње. Пагански обреди.
Рачун стигао адресиран познатом купцу:
емајлиран лонац – косовски поклопац.

Председник крње владе – заротиран зврчак
шиба у смеру узми све или ништа. До руба.
Другови и другарице, не ленчарите
потопиће нас јаловина. Маните причу.

Мој лични пример, узмите за узор.
Мува без главе – чему трља ножице,
силом прилика мотика-лутка ономад
клепана у ковачници СФРЈ-ота,
уместо напред, цима натрашке.
Кобајаги чува црвене патлиџане
привезане о коље под пластеником:
температура не јењава – крајност,
час топло, час хладно – проветрава
али не спасава, али не спасава.

ДЕЛТА

Речни насип, земљана дебела салама
вијуга као живот док се не изгуби
у даљини, у шуми канадских топола.

Ка ушћу жури вода и вечност.
Гране сувих стабала дрвећа
окупирани црним птицама
причљивим шеширима са црним крилима.

На једној нози подбочена црна чапља
час на грани, час у шевару бива стражар.
Водена мрезга, до красте краста,
шта да кажем, умем ли описати како цвета?

У печатима – жута проја извађена из црепуље
краси плитко тресетиште. Водени светац
копни на припеци.

Живот мој, тек, спорогорећи фитиљ,
та белешка са села на шта се каткад своди
по личном осећању ствари трошим ја.

За момком побегуља истрчала из куће.

Садржај сабијен, у сумњама дубок је живот –
бујица пробија речни насип,
да би земљаним џаковима утврђивао брану.

Моје умеће чува страну села од потопа.
Као кад палиш цигару на цигару.

Брегунице излећу, из гнезда
циликајући у лету по ваздуху
а потом им се из рупа речног насипа
одазивају излегли пилићи.

Помислим каткад да сам се и сам
сличан њима јављао захукталом свету
расипајући се нештедимице по небесима
у естетику личног тренутка.

До ушћа насип се пружа, слутим
обазриво кроз живот пробијају се бубе –
читам глупости написане о мени,
које писаше умишљени људи,
грубе метафоре просуте по папиру,
чешагије за бикове из прича пробијају,
делта, венац, жртва освајача
изувијана под сунцем пресијава
жешће од месингане трубе.

Владимир Јагличић
Патока

Хоће ли опет сванути
онај дан, светли, пребели,
кад смо уз ватру седели,
када су знали планути
суварци, као згранути,
а у нас ући предели?

Кад бесмо осенути
нечим што тек је наше,
древним причама пренути
док куцали смо чаше?
Кад требало је за дана
исцедити сву патоку,
крај наложена казана,
чисту ко суза у оку.
(Згромиће, ил залечиће,
уз разљушкане венчиће.)

И ватра тако олиста,
да жар подржи нејаки…
Када смо били, одиста!
у нечем важном једнаки.
Заимаш сушто немање,
безнадно, несалонско,
као косовско предање,
четништво маћедонско.

Насупрот сеоба, растока,
у наджртвеној спремности,
из ока лине патока –
да сва времена премости –
и следи се у немости.
 
Покрет
 
Драчки манастир, 13-14. септембра 1926.

Све ослоњени, сасвим,
на полупостојеће,
на сутоне и расвит,
на трепетни сјај свеће,
на суђено у прогон,
ил намењено продаји,
на напуштено Богом
у кући, празној одаји.

Све осврнути иза
смисла не имајући
да приведе слободи,
расуто уједини.
Такав национализам,
самоукидајући,
ка свечовештву води,
зато је пут, једини.

Жреци косати, брадати,
неовдашњост их држи,
а чему се и надати
у овом злу и мржњи?
Све јачи а нејаки,
такви и свет покрену,
а корак напред, сваки,
крене и Васељену.

старе куће, симболична слика (Фотодокументација Заветине, лето 2013)

старе куће, симболична слика (Фотодокументација Заветине, лето 2013)

Милош Јанковић

СВОЈ СВОЈИМА

Сви тамини коњаници, витезови таштог кнеза,
товитељи свог лудила (које меље стравна језа),
облакови сапутници, звездочатци и магови,
лење слуге доколице, сујетини зли робови,
страстотрпци и видари, славе жељне крхке душе,
пропадљивог неимари (који собом себе руше),
заточници несанице, завидљивци и полтрони,
скрибомани, згубидани, пијандуре, епигони,
јунаци и кукавице (род рођени сваке ватре),
они који воле оно што је кадро да их сатре,
сецикесе, мародери, учитељи и сањари,
преправљачи историје, приучени опсенари,
препродавци лажног злата, тајне вере свештеници,
кловнови и вође буна, вечно гладни губитници –
знајте да вас, све, разумем, да вам, свима, све опраштам,
јер на исти начин трунем и о истом исто маштам,
све у нади да ћу смети, пре последњег свога крика,
самом себи наглас рећи: Достојан си за песника!

Мирослав Тодоровић

ДАХОМ СВЕТЛОСТИ

СВЕ више сам дрво које мотрим
Све више бреме које носим
У чијем хладу исписујем стихове
У ноћи слово на камену засја
Сенка у сенци овог дрвета
Кроз крошњу мотрим фрагменте неба
Божја визура моје перо отвара
Речи ове песме знају тајну и те слике
Дахом светлости ноћи будуће
У речи склањам
Тишина слова на камену видик
Ал

Благоје Свркота

ДАН

Како ли је само прошао још један дан
Извајан, извијен, издубљен, мрежаст кaо пауков ход.
А, ипак, нови дан, иако трновит светлошћу обасјан.

Ко ли тамо плаче или ми се само учинило.
Наиглед снажно, преболно, као јецај над судбином
Немилосрдан, задат, скоро безизлазно неизбежан.

Прочитах у новинама да о деликвентима с посебним потребама
Нема ко да брине. Сви су их се одрекли.
Угинула је и последња трунка милосне свежине на обесном бетону.

Такође пише да лобирање треба уредити законом.
(Ако се уведу контролни механизми радије ће се
Посезати за лобирањем уместо за корумпирањем?!)

Лелујају усплахирени сплавови на ушћу двају река испод Авале.
Лелујају провинцијски гласачи носилаца бланко оставки.
Чека се одговор: Када ће сванути дан који није узалудни сан о срећи.

ПРОЛАЗНОСТ

Све је песма чега се дотакнеш
Лепша од потока,
Од рајског врта
И од усијане главе.

Зато хоћу да убирам радост
Јачу од плиме,
Од пустих мисли
И од сунчевих пега.

И никад нећу престати да те сањам.
Је ли то срећа или пут времена
Којим се престиже прошлост
Сетнија од судбине,
Од пролећног свитања
И од Теслиних љубави

слика из лакомице (пролеће, 2013. Фото Заветине)

слика из лакомице (пролеће, 2013. Фото Заветине)

Из „Војника живота“ Ранка Соколовића

Featured

Ознаке

Молитва друга

од беса

Одвој поглед од гроба, којим су те веригама завезали, Отаџбино моја, мрачна горо. Надвиси чађаве вериге, покоп, и дувар распукли. Смогни снагу и састави гајде и гусле и плећа черноземска…

Сарсар, фарфар, зноја, видеја, садрагаси, адрага, гасигдефа, мергари, фаргатере, гелме, зелиме, амеамидик, корага, семаст, Саваот који створи небо и земљу, свагда и сада и увек и у векове..

 

Војници живота, корице књиге Ранка Соколовића

Војници живота, корице књиге Ранка Соколовића

 

Молитва трећа

Опет од беса

Тврђаво, окренусмо те наопачке; суновратисмо памћење (прадедовске белеге; тапије). Разградисмо те, Иван – Куло; обурвасмо и затрпасмо – Цароводик (Јустинијанов аквадукт). Укаљасмо балегом мозаике златне, травнину, заманицу и агон, одбој – глобу позивара, лелек детињи из љуљке у збегу, откинуту ружу и сузу прводевојачку, звоно четворочујно…

Авриса, њеросе, ивреке, иврисе, авриса, јегасеј, иврике, ивриса, авриса, јегосеј, иврекеј, ивриса, Исус кавриса, Исус каериса, Христос гедиврисани, Христос гедиврисани, Христос гедиврисани…

Лојанице, воштанице, плаштанице, чамотињо векова, прашино немара…

________

Из поговора  књ. ВОЈНИЦИ ЖИВОТА

….Читајући нови рукопис Соколовића – Апокрифне молитве Ранка Облака – уверио сам се да је овај песник, који се спремао да буде правник, кренуо према пожељном стваралачком развоју. На путу је да избегне странпутице и клопке и све замке многих савремених и извиканих српских песника, међу којима има толико песника – мутаната. Пружио сам, као рецензент, критичар и антологичар, подршку овом српском песнику, који се у много чему разликује од својих вршњака, пре свега од Зорана Богнара, Данилова, који су већ успели да исподобијају све важније књижевне награде у земљи Србији, нако њихов стваралачки развој, па и њихова остварења немају ону уверљивост, снагу и домет, као књиге песама Александра Лукића (1957), или Владимира Јагличића (1960).

Вршњаци (пре свега Г. Брајовић и Богнар) нису унели у своје антологије ни једну песму Соколовића, јер они – треба то да се каже – више преферирају поезију савремених песника – мутаната

Као човек који је саставио једну антологију српске поезије 20. или Наметног века, као књижевни истраживач и аитологичар који се суочио са свим проблемима српске културе и поезије Наметнога века,  пре свега са иајглавнијим развојним проблемима песника, скрећем пажњу на следећу околност. Пре мене је то чинио Винавер, у свом познатом есеју који се прећуткује и данас „Одбрана песништва“ (1938), да  српски песници нису испунили задатке који су стојали пред њима. Да су многи избегли духовноимистично искуство. Соколовиђ, у књигама које је објавио пре „Службе“, покушавао је да оживи наше храмове, да уздигне олтаре, да разорава наш заборав, трауматско историјско памћење, да трага по запретаном пепелу српске живе традиције. Не прецењујем овог песника: он све до „Службе…“ није могао да се избори са старим и најважнијим проблемом песника, а то је проналажење оквира и одговарајуће форме. Међутим, имао је изванредно осећање за народни говор, за оно што је живо и непролазно у нашој културној традицији у најширем смислу речи. Појавио се као песник у време interregnuma; није више желео да настави да живи у тами у којој је живела или таворила већина људи у земљи његовог рођења; суочио се са проблемима српске разисторије покушавајући да спозна хармонију која се ослобађала из региона религије поезије, окренуо се религији поезије, и пронашао теме и форму – у „Служби“ – које су му помогле да се издвоји из књижевних хорова савремених песника – мутаната. Његова „Служба“, наравно, разликује се од служби писаних у византијској и старој српској књижевности. У најновијој књизи, Соколовиђ се окренуо молитвама, не оним које је Јован Пејчић недавно укоричио… Дакле, Соколовић није представник те српске званичне, најзваничније, бирократске књижевности. За своју најновију књигу поезије, Соколовић је нашао упоришта у себи, и у апокрифној, неканонској, некада прогоњеној али врло подстицајној средњовековној књижевности. Соколовић није написао јеретичку књигу; он сс користио мотивима апокрифних молитава, како би саставио молитве свога времена. Соколовић није „теовиран“ моћним књижевним идеологијама модериизма 20. или Наметног века Међутим, његова најнвија књига је модернија од многих хваљених књига и његових вршњака и његових претходника (пре свега, одвећ прецењеног Милутина Петровића). Соколовић је солидно уклопио делове апокрифних молитви (истакнути су у његовој књизи курзивом!) са текстовима које је писао после „Службе“. Парадоксално, вештом монтажом, Соколовић је дао уверљиво, магијско или скоро шаманско сведочанство о оном што га је као човека и песника опседало, што је долазило из стварности његове земље и завичаја, из судбине, из историјског искуства које се почело понављати. Додирнуо је истину о четничкој акцији на почетку 20. века, на начин занимљивији од књижевних претходника (М. Савић, „Ћуп комитског војводе“, или других), иако је то код Соколовића само једна болна епизода…Додирнуо је многе трауме и ишчашења својих савременика и Наметног века, и својом је књигом дао пример да је могуће остати усправан, усред изопачених прилика, и сведочити о виталности наслеђа, вредности. Соколовић је, као песник, усред катастрофе, међу рушевинама Наметног века, покушао да открије врлине херојског српског етноса…                                                               Бела Тукадруз

 

У Београду, 26. новембра 2001. (Мишљеновац, крајем јуна 2013)

_________Извор: Ранко Соколовић: ВОЈНИЦИ ЖИВОТА. – Београд: Интерпресс, 2001. – 108 стр. – 24 цм. Стр: 12-13, 103-105

Поклон књига – „Русаљ“

Featured

Ознаке

Управо је публикована, из забатаљених рукописа, књига РУСАЉ Белатукадруза (алиас М. Лукић, 1950 – ), која је стицајем околности остала недовољно позната, јер никада није одштампана у целини и на папиру, већ у фрагментима. Сада, као интернет-издање, поклон љубитељима поезије, РУСАЉ ће моћи да се чита нелинеарно: књига је публикована на главној страници Русаљ, али и на подстраницама:

Alea iacta est

Анђели све виде и разумеју, анђели све памте

Апокалипса. Пет сведочанстава

ЖАБУ сањати у бистрој води језера подрумског …

ЗАГОНЕТНО ПРОЛЕЋЕ АPPASSIONATA

ЗМИЈСКО КОЛО. КАД ЦВЕТАЈУ РУЖЕ

КРАЉИЦЕ И КРАЉЕВИ

СЛУТЊЕ И СНОВЕ су нам послали богови

Сви спавају, осим нас, Месече

Уочи Празника Духова Свако има своју причу у којој прећуткује понешто

_______________________ Русаљ

Ово је прва књига Белатукадруза, наравно песничка, која јхе разбила шаблон линеарног читања. Обогаћена је аутентичним и занимљивим фотографијама песниковог млађег сина. Верујемо да ће ова Белатрукадрузова књига бити право откровење за многе његове искрене поштоваоце како у Србији, тако и широм планете, пошто је планетарно доступна…
Песме отпале из Рукописа „Русаљ“

*
Веје, густ и ситан.
Веје, сатима, битан.
– Затворен је Диван!
Све је завејано
и још, врате, веје!
– Знам, кажем. Нек веје,
нека све завеје знак
с неба! И овај мрак!
И једно сеоско гробље.
И један багремар, брег.
Бог је више од десет
година частио народ
благодетима зима
сиротињских. Нек’ веје!
Нека завеје путеве,
читаве крајеве, грање.
Пластове, појате. Духове
зле. Веверице и пухове.
Нека уведе ванредно стање
Господ! Нек снежна клима
преплави све у кавезима!
Господу је, Једином, дато,
врховном Мајстору,
да окречи поцрнело
платно света, лажно злато!
Нек веје, густ и ситан!
Тај што веје сатима, Битан!
(Света Три Јерарха)
 
*
– Помоз’ Бог, слинава зимо!
– Бог ти помогао, црвљиво лето!
Уобичајени сусрет Лета и Зиме
тако је изгледао јутрос, ето.
Вејао је снег од јутра, вејао,
ал’ није мрцине снега, по тротоарима,
и по парковима, завејао.
Дечији додаци касне 17 месеци!
Томе се у ЗОО врту и мајмун,
и папагај, кисело, смејао!
Сиромаха заобилазе, док на углу
проси, или, чекајући превоз, грицка семенке.
Изашла је мечка Божана, кад огреја сунце,
и побегла назад, поплашена од своје сенке.
Захтеви за обнову кућа
у Хрватској до 14. марта!
Нове подвале пензионерима.
До Париза кошта авионска карта
више од шест плата српских професора!
Укида се на Филолошком – Б д е њ е.
У Рамбујеу искована нова реч : Рамбујеб.
Колико ће на Косово доћи војника КВОРА?
Не зна нико, ни Господње Сретење.
Ни ђаво, што ће рећи силни жреб.
Не сретох ни једну пробирљиву удавачу.
Из аутобуса видех само Маргариту.
Европу, коју је Зевс претворивши се у бика
дивног, обљубио давно на Криту…
(Сретење Господње)
 

     БЕШТИЈЕ, БАЛКАНСКЕ

Да, могу замислити ову ноћ, поноћ,
кад устану нечисти духови усред врења
вина и крви, када у мраку подрума
проходају мачјим ходом – привиђења.
Лепе, интелигентне, бескрупулозне
не рађају копилад, већ – несрећу.
Разврат је бољка кварне душе,
која свуд’ тражи сласт још већу.
Грех дубљи, срозавање у понор
до дна, потпуно. Привиђа ми се то што ће
кроз који час превазићи лудило.
Бештија резонује: Па, шта? Он ме хоће!
Тако почиње Роман града као бунило(Грех је привлачан, као забрањено воће. )

Neiskupljiv američki greh / TREĆE OKO

Featured

Ознаке

Piše: Spasoje Vlajić: TREĆE OKO, br. 522

 Piše: Spasoje Vlajić
Tajanstvena Kremna, istovremeno svetla i senovita, prozračna i neuhvatljiva radarima i elektronskim ometanjima, pojačavala su neobične moći Ranđelovog vodećeg tima “T-11VUD”.
Uz svetlosnog ratnika Ranđela, u tom alfa timu bili su Mehmed, pesnik derviškog tajanstva, i zmajeviti Vulko, čiju sam moć upoznao prilikom natčulnih bojeva protiv crnomagijaša i satanista u okolini Štutgarta.
Sve je to bilo daleko od mojih shvatanja, neverovatno i nepojmljivo. Onda sam se suočio sa očiglednim zemaljskim posledicama njihovog naduzročnog delovanja i poverovao kako tu nečeg ima – da smo možda na tragu sile koja je iza svih sila i daje odlučujuću prednost. O tome opširno piše u knjigama Moć je u mislima, Magija i peta sila i Rajski ritam života.
Sedeli su na proplanku odakle je pogled plutao po zelenoj pučini i talasao se ka senovitim brdima, plavom nebu i unutrašnjem nedogledu.
Pozdraviše me dobrodošlicom i zagrljajima.
– Kako si? – upitah Mehmeda, a on mi odgovori našom lozinkom iz studentskih dana, Rumijevim stihovima:
– A kako bi bio onaj po čijim željama svet se kreće, po čijoj volji teku bujice i potoci, a i zvezde se kreću kako on poželi…
– Učitelj nas je okupio i postavio zadatak da tri ogranka iste sile ujedinimo u duhovnu snagu koja preobražava i spasava svet – objašnjavao je Ranđel.
– Koji su to ogranci iste sile? – upitah.
– To će ti reći Mehmed. Prateći Učitelja, stigao je i na mesta gde mi nismo dospeli.
– Koja su to mesta? – množila su se pitanja.
– Do tih mesta se ne stiže putujući po zemlji, vodi, ni po vazduhu. Ta mesta su izvan ovog prostora i vremena. Do njih se stiže prolaskom kroz sopstveni um – odgovori Mehmed i poče da objašnjava tajnu:
– Reći ću ti ono čemu nas je naučio Sabahudin. Radi se o tri ogranka iste sile. Kod tibetanskih monaha to je tsal, hrišćanski mistici je nazivaju otelotvorena reč, a islamski sufiji alam almital. Sva tri iskaza govore o srodnom shvatanju da čulni svet nastaje iz misli, uma, duha. Veliki duhovnici su svesni te istine. Oni samosvešću poniru u dubine otvorenog uma i svojim misaonim slikama i rečima oblikuju budućnost. To svojstvo je prirodan dar svakom čoveku i mi ga ovde razvijamo, usavršavamo i primenjujemo.
Bilo mi je jasno šta Mehmed govori, jer sam znao o čemu se radi. Tibetanski tantrički mistici smatraju da misli proizvode talase posebne energije koji se zovu tsal. Oni veruju da je cela vasiona proizvod Uma i da sve u njoj stvara i pokreće tsal svih bića.Većina ljudi nije svesna ove moći i zato je koriste samo veliki duhovnici.
Slično shvatanje imaju i persijski islamski mistici, sufiji. Tananu materiju misli oni nazivaju alam almital i smatraju da ona oblikuje slike u umu koje, potom, određuju tok našeg života.
Shvatanje da misli, zapravo vera, grade sudbinu, dolaze iz drevnih vremena i prisutna su širom sveta. To svedljudsko iskustvo ima vidno mesto i u hrišćanstvu, a temelji se na Hristovim otelotvorenim rečima poput “izlečen si”.
U naše doba, naučnici su otkrili šta bi mogao biti tibetanski tsal ili islamski alam almital. Ta tanana materija, povezana sa mislima jesu moždani talasi. Uz prisustvo najmanje količine energije koja postoji u prirodi, moždani talasi su osnovne opeke za izgradnju znane i neznane stvarnosti. Pošto se misli prostiru preko živčanih struja i moždanih talasa, izvesno je da se iz dubine uma može delovati na stanje tela, ali i na događaje u fizičkom svetu.
– Ta tri ogranka, tri predstave o saglasju naših misli i duša spajamo u jedinstvenu silu sa neizmernim moćima – govorio je Mehmed.
– Kako objedinjujete te ogranke u zajedničku silu, silu značenja? – zanimalo me je.
– Molitvom. Molimo se pet puta na dan. Vulko se moli trojednom Bogu, ja se molim jednom svemilosnom Alahu sa sto imena, a zajedno se molimo nadimenom i samilosnom Tvorcu koji je sve stvorio, pa i predstave i imena za Njega.
– Lepa zamisao……..

videti više: http://www.treceoko.novosti.rs/code/navigate.php?Id=182&editionId=48&articleId=248

Stvarni kraj Mayanskog kalendara jest 28.10.2011

Featured

Ознаке


  • Ovo sam dobila od drugarice pa ti prosleđujem. Iskoristi ovaj period, ionako ti je dobra godina – za rakove…. 
    Puno te pozdravljam.  Su

Subject: Stvarni kraj Mayanskog kalendara jest 28.10.2011….Izmedju 28.10. 2011. i 21.12.2012. nalazi se 420 dana.

Dragi prijatelji,

prosledjujem vam dragocenu informaciju. John Carl Calleman je vrlo argumentovano objasnio da je stvarni kraj Majanskog kalendara 28.oktobar ove, 2011. godine.  Do tada je ostalo nešto više od mesec dana.

Dogadaji od početka ove, 2011. godine govore o enormnom ubrzanju vremena:  nezapamćene poplave u Australiji i Brazilu početkom februara, zemljotres koji je pogodio drugi po veličini grad na Novom Zelandu, serija „revolucija“ i ratova u arapskim zemljama (Tunis, Egipat, Libija, Sirija, Jordan…), najgora sezona tornada u SAD-u tokom aprila (oko 500 mrtvcih) i najveće izlivanje Misisipija u poslednjih 100 godina, zemljotres, cunami i nuklearna katastrofa u Japanu; vulkan na Islandu ponovo na kratko zatvara vazdušni prostor Evrope, ogromni požari u Sibiru, širenje naftne mrlje u Meksičkom zalivu, ubistvo Osame Bin Ladena, smrtonosni virus ešerihije koli u Evropi, tj Nemačkoj i Holandiji (i katastrofalne posledice dezinformacija po poljoprivredu i ekonomiju Španije, Nemačke…), pomor ptica u Americi, nestanak biljnih i životinjskih vrsta širom sveta, masakr u Norveškoj (70 mrtvih),  u avgustu: odložen bankrot SAD-a 02.08, neredi u Londonu koji su razorili Totenhem, zemljotres na istoku SAD najjači od 1944, pad Tripolija i Gadafija… uragan koji je pogodio istok SADa… Približavanje komete Elenin  (najbliže ce biti Zemlji izmedju 23.9 i 16.oktobra 2011.) i komete Levi (07.januar 2012)… Malo zgusnut tajming za samo jednu godinu, koja jos traje, zar ne?

Pogledajte obavezno tekstove Karla Kalemana:

kao i prilog o pomeranju polova koje je u toku…

citiram: 

„Pred vama je ogroman zadatak, vrijeme razaranja i vrijeme stvaranja … Svi vi stvarate novi svijet, jer dosadašnji sa svojim pravilima, propada.Vi svi, dakle, morate biti kreativni i odlučiti kakav želite da bude novi svijet. Vi znate da svijet možete stvarati kroz djela i misli i od momenta Uzašašća, to važi posebno, jer tad se sve energije intenziviraju do te mjere, da vaše misli vrlo brzo postaju stvarnost.

Stvarni kraj Mayanskog kalendara jest  28.10.2011.…Izmedju 28.10. 2011. i 21.12.2012. nalazi se 420 dana. To je dugo vrijeme stvaralaštva. I to vrijeme će iskoristiti snage tame, kako bi stvorile novi svijet. Jer, lordovi tame, takodjer, znaju korektan datum promjene. I tako vama prenose putem medija kasniji datum, kako bi u tih 420 dana stvarali novi svijet, dok vi još ništa ne činite….Oni ne mogu, prema Božjem planu još dugo ostati, ali mogu vašu transformaciju otežati i produžiti, prije nego što se posve izgube… Upozoravam vas na opasnost da prekasno počnete stvarati novi svijet u vašim srcima i predodžbama…“

Imajte u svesti važnost ove informacije i trenutka u kome se nalazimo. Podelite ovu informaciju sa što više ljudi.

 

PORUKE ODOZGO

Featured

Ознаке

PORUKE ODOZGORA

Pogledajmo što nam prijateljski vanzemaljci („ET-i“) imaju za reči o događanju 2012. pomoću svojih kompleksnih dizajna usjeva širom svijeta. Piktogrami u žitu jasno pokazuju astronomski događaj krajem 2012. ili početkom 2013. blizu kraja tekućeg Sunce – Venera kalendara ili između dolazaka neke vrste svemirskih zraka iz centra Galaksije.

Ljudi Zemlje će po prvi put u dugom vremenskom periodu imati priliku vidjeti nebo s dolazećim svemirskim zrakama iz galaktičkog centra točno 13. prosinca 2012, kada će se Novi Mjesec i neki komet poravnati s galaktičkim centrom.

Postaje očito da će takve zrake iz galaktičkog centra dolaziti periodično u skladu sa svojom veličinom i snagom. Zadnja i najveća svemirska zraka od svih „Nexus – superval događanja (nepoznata forma energije koja putuje prema nama)“, će dovršiti reprogramiranje organskih formi života u ovom sustavu. Doći će točno 28. ožujka 2013. kada službeno završava Sunce – Venera kalendar i počinje „Šesto Sunce!“

Neočekivana veza Maja sa slika usjeva u Engleskoj

Kraj “Petog Sunca” 21.12.2012.                               početak “Šestog Sunca” 28. ožujka 2013.

Što to znači?

U samoj biti transformacija čovječanstva na Zemlji je evolucijski razvoj potaknut igrom galaktičkih sila i kretanja nebeskih tijela. To uključuje i kupanje našeg planeta i njegove biologije u energijama gama zraka koje se projiciraju iz galaktičkog centra. Taj bio-svemirski događaj je bio anticipiran tijekom prisutnosti čovječanstva na Planetu i pojavljuje se u zapisima kultura mnogih naroda kao vječna mudrost. Ta mudrost opisuje trijumf samilosti i inteligencije nad nasiljem i neznanjem.

Transformacija će se postići stvarnom transmutacijom ljudskog genetskog materijala, naše DNA, dok će biti uronjena u galaktičko svijetlo koje potječe od vlastitog Sunca, koje će tada djelovati kao prenosnik energije samog Galaktičkog centra, koja će prolaziti kroz Zemlju i duž osi do sustava zvijezđa Pleiades.

Početak pojavljivanja tog dođaja je zabilježen kao prosinac 2012. U konačnici, radi se o ljubavi i osobnom primjeni kao samilosti i njene univerzalne manifestacije kroz kreaciju, što i vodi i karakterizira dolazak noosfere. Određena kretanja nebeskih tijela se manifestiraju kao transformianje DNA homo sapiensa u DNA homo noosferikusa.

To je želja ljubavi i inteligentno dizajniranog rezultata biologije. Naš kolektivni uspjeh u Svemiru je osiguran intencijama ljubavi za uspjeh čovječanstva – njegovo utjelovljenje uzvišene namjere u vremenu – u svim dimenzijama i svemirima!

Razjasnimo piktograme koji su se pojavili u Avebury Manor 15. srpnja 2008. Piktogram jasno pokazuje naš planetarni sustav na 23-24. prosinca 2012, dva ili tri dana nakon Kraja Kalendara dugog brojenja – 21. prosinca 2012.

Očit je odabir dviju grupa:

– jedna se grupa sastoji od malih krugova i ocrtava putanje Merkura, Venere, Zemlje, Marsa i Plutona.
– druga s debelo iscrtanim većim krugovima se sastoji od Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna.


Autori („oni“) inzistiraju da pazimo na dvije stvari:


– prvu anomaliju u putanji Plutona, gdje je jasno nacrtano da će to nebesko tijelo biti pod utjecajem vanjske gravitacije od nekog prolazećeg tijela, planeta ilikometa.

– drugu je anomalija podijeljena u dvije grupe. Može li se to shvatiti kao dijeljenje našeg sunčevog sustava na dvije grupe, kao rezultat ektremnih sunčevih aktivnosti u kombinaciji s nekom izrazito moćnom gravitacijom prolazećeg tijela ili kometa?  

Poruka je savršeno jasna – piktogram je naš Sunčev sustav na dane 23. i 24. prosinac 2012:


Sve to ne bi bilo toliko značajna da se 7 dana kasnije, 22. srpnja, nije pojavio ažurirani piktogram. A ono što je pokazivao je apsolutno sve što trebamo znati!

Ukazivap je na ogromne geološke promjene i promjene putanja u našem solarnom sustavu, kao posljedica ekspanzije mase Sunca i jakog gravitacijskog privlačenja izvana. Pogledajte ažurirani piktogram i sami procijenite.


Masa Sunca je mnogo veća, a planeti Merkur i Venera su potpuno spaljeni.

Vidimo s lijeve strane ogromni objekt (broj 10) kako se približava, vjerojatno je to Planet X jake gravitacije koja će utjecati na putanju Plutona, te novi mjesec i svijetli komet s desne strane.

Povećanje Sunca je očito, zbog čega je Sunce progutalo svoja dva najbliža planeta. Merkur i Venera su potpuno spaljeni. Ako je piktogram točan, naš Sunčev sustav više nikada neće biti isti!

Videti više: http://www.postkvantnost.com/Nexus_2012_hr.html

Центар З

Featured

Ознаке

(Средином  децембра, предсказивали су ми почетак Лепог и Новог. Размишљао сам шта то може бити. Падале су ми разне претпоставке на  памет;  међутим, није било ништа од онога што је могло бити. Нисам препознао Лепо и Ново, јер све што ми се догађало до краја 2001. године било је више Ружно и Старо. На то више не треба трошити речи…)

Ружан сан. Излазим из аутобуса; бачена хрпа књига, укоричених. Грабим две, најдебље. Још један  човек узима бачене књиге. Просед. Не познајем га…Упознајемо се. Помиње два песника : Нога и Ђога. Ја се представљам, али он не казује своје име. Место где налазимо књиге подсећа на некадашњу зграду  (бомбардовану)  савезног мин.  унутр. послова. Идемо тротоаром. Мрачно је. Он  мокри у мраку… Пси. Чопор паса. Подгојених, зубатих, црних. Бачија паса луталица ; закрчила улицу… Спровод; момци у црним кожњацима; опасног изгледа. Мој  познаник  каже нешто што их изазива; узвраћају претњом. Спровод; они су претходница спровода…

  Родно место; двориште; компјутер; кревет. Д. спава на кревету.  Слика хаоса : двориште није наше, већ  суседа (Шумаца). Мокраћа… Зачујем глас  очев : – Аа,  и Мирко је стигао!…Затим, видим како мајка искаче из Велике магазе, и бупне у башту испод украсне јеле…

Возим се неким путем  са братом; пут је на врху брега, а доле скоро у понору река или језеро којом плове пловке. Не усуђујем се да испричам и перверзан остатак сна. ( Не разумем!) (Надам се да све ово није предсказање, које не разумем…)

– – – – – Одатле већ почиње ЗОНА ПРЕЛИВАЊА, нешто о чему  тек треба да буде речи, али тек онда када за то дође погодан час…


Овде није Центар : место где се Снови скупљају и преводе у речи. Кућа у којој сам рођен, постоји. Кућа у којој сам провео детињство срушена је. Не постоји више нигде другде до у мом сећању. Нова кућа, подигнута је иза оне старе, срушене. То је била грешка из незнања. Нова кућа је КУЋА ПРИВИЂЕЊА, КОШМАРА. Ту свраћају мртви, тумарају ; могу се отерати, кад постану врло бучни, несносни, сложеним  обредом. Причао ми је једном отац о свему томе, али нисам записао. Пропустио сам много тога. Испред, те, Нове куће ( у сну из кога сам се пробудио)  има нека огромна коцка која шишти, као да је постало тесно неком  водоскоку у стени. Каква је то  коцка? Налик је на терасу испред куће. У даљини  је, у сну тераса, и назив места; неког далеког места на југу; на југу Србије ; цвеће режем погледом као бријачем…Растојање је прилично између терасе испред Нове куће и Терасе са цвећем у даљини, али оно је неважно. Бежим, и тако се будим…

            Трагам још увек за  Центром.. – Овде је као на Копаонику, каже ми колега. Први пут је дошао у овај крај (Лабудово брдо)… Јер је снег нападао током богојављенског јутра; снег  га подсећа на Копаоник? Овде, ипак, није Копаоник, и није моје родно место, и ова Кућа, није Нова кућа. Овде је постављен темељ за велико сабирање, поузданији од сећања. Овде, за овим столом, зеленим као травица у рано пролеће, силази  језа низ кичму. Главобоља је прошлост. И многе болести су, верујем, прошлост… Сврби ме  длан леве руке. Да ли то значи да ћу дати или добити паре? Моја мајка би одмах знала… Моја мајка је далеко , у  Новој кући ( на североистоку); тамо она лежи и опоравља се у једној  од соба. Тамо је и мој отац. И мој млађи син. Тамо влада невидљива Сила сапињања… Оглашавају се чавке, гласови анђела који се повлаче? Наступа јутро…

Овде се скупљају многе ствари. Неважне и важне. Овде Снови и Бојазни могу да говоре својим матерњим језиком. Исто тако, допуштено је и стварима које су надживеле своје мајсторе и сопственике, да цвркућу цвркутом птичица које најављују промену времена. Дрвена ограда, ливада  шумска, пет пластова испред зеленог  шумарка горуна, налик на борове, и бледоплаво небо са флотом небеских галија – облака : делимичо преведена фотографија у речи. Јер, када би била преведена  у целини, требало би додати још јагње (куповину јагњета). Снежну белину процветалих врзина успут, опор и горак мирис глога, цвркут шева, и на стотине других слика. Прво се јави слика  блиског  брежуљка на северу, са чијег се врха, ведрих дана, види Четврта рајска река. Виде се и друге ствари, предели, пејсажи.. Овде се полази од једне ствари и стрпљиво напредује према хиљадама других…Јер је свет исто што и крошња великог дрвета, олистала крошња, са безброј листова; свет је хиљадоструко већи…И све је у њему сложено лепо и прекрасно, као перје дивљег голуба, фазана, пауна…

Овај  Центар има безброј  џепова, напуњених дрангулијама. Узео сам метлу и започео чишћење, п о т п у н о   ч и ш ћ е њ е! Црвена трака (за писаћу машину; ко зна када покварена!). Црвена нит. Прва писаћа машина, набављена у  среском суду. Истргнути листови из уџбеника. Пуно белих старих празних. Гумице. Фотографије. Фотографије. (Са венчања. Кумови; званице. Деца. Колеге, познаниции из Студентског града.  Ствари на погрешном месту. ) Цуцле. Кесе. Оловке у боји. Цигарет папир. Дуван, подгорички. Александрови рукописи. Плакат друкаторски у боји против Студија Б, Вука Драшковића. Нов рајфешлус. Црн. Многобројни изводи из ПШ. Плаћени  рачуни – телефонски, за струју. Обрачуни плате. Евиденција трошења новца. Копије докумената упућених јавном тужиоцу Србије, општинском и окружном суду. Новчане упутнице. Православни календар за 1999. Корице насл. странице једне од књига. Ценовник једне графичке фирме. Улошци за хемијске оловке. Мој Усисивач је чудо : све усисава, талог година, прашину, носталгију и незаборавне мелодије, депресије, неурозе, шизофренију…

Позвао ме је пријатељ стари, колега. Из моралних побуда одрекао се положаја који је прижељкивао деценијама. Док разговарамо телефоном, на врата куца вештица. Једном је тражила потпис. Други пут је придиковала, о нечему. Највише личи на вештицу. Није згодно имати двојника (телефонског). Одселићу се одавде из више разлога, уз Божју помоћ, надам се. (Бога све чешће зазивам, јер помаже. )

Нисам износио Смеће од 1996. године; мислим да је тада све то почело, и у вези је са оргијама немилосрдних и бездушних духова…

Чудо да ми није порастао камен у левом бубрегу?!

Сад сам почео, важно је почети са чишћењем. Почео сам од мрачних углова и пренатрпаних фиока; од облака паучине…

И то ће … потрајати. Пуним вреће и пластичне џакове, као да су без дна. Неред и мит су се насукали Овде. Као каква стара галија…

Не скривај се иза туђе глупости. Иза сујеверја. Чисти, почисти све кутове срца…

Лако је то рећи, понављати…

( Из тешко доступног пилот-издања књиге Мирослав ЛУКИЋ: Метла дрвене Марије, 1- 2, Београд: мобаров институт – ЗАВЕТИНЕ, 2002)

Видети: http://akademijaalhemije.wordpress.com/2011/08/10/%D0%BE%D0%BA%D1%80%D1%83%D0%B3-%D0%BF%D0%B0%D1%83%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%BD%D0%B5/

Misterije. Sibirska katastrofa 1908.

Featured

Ознаке

  • Tridesetog juna 1908. u 7.40 časova žitelji mnogih sela Centralnog Sibira ugledali su na nebu plavo-belu loptu zaslepljujuće svetlosti koja je iza sebe ostavljala dugačak vatreni trag.Svedoci ovog nesvakidašnjeg događaja uočili su da se lopta kretala u smeru jug-sever, a onda, na maloj visini, vatrena lopta je prešla na kurs sever-severoistok, krećući se prema međurečju Jeniseja i Lene.Usledila je strahovita eksplozija koja j e bila ravna snazi istovremene eksplozije 500-2000 atomskih bombi, ili oko 10-40 megatona poznatog eksploziva TNT.Do eksplozije je na sreću došlo u praktično nenaseljenoj oblasti Podkamenaja Tunguska, 60 kilometara od sela Vanavara.Procene kažu da je kojim slučajem ovakvo nebesko telo palo u jednu tipičnu ruralnu oblast SAD, izazvalo bi smrt oko 70.000 ljudi, uz štetu od oko 4 milijarde dolara.Udar Tunguskog meteorita (ako je to bilo to), u urbanu zonu sravnio bi grad sa zemljom, odnevši živote oko 300.000 ljudi.Na slici desno upoređena je površina dejstva Tunguske katastrofe sa gradovima Njujorkom i Vašingtonom.
  •  Gotovo sve kuće u Vanavari su porušene.Meštani gradića Kirenska, na obalama Lene, ugledali su fontanu vatre, dima i prašine.Nad tajgom se nadvio ogromni vatreni stub visine 20 kilometara.     Iako je dan bio sunčan, vatreni stub su videli i ljudi iz Lenskih rudnika, nedaleko od sela Bodajbo. Seizmografi u Irkutsku, Taškentu, Tbilisiju i Jeni u Nemačkoj, hiljadama kilometara daleko od mesta katastrofe, registrovali su zemljotres. Usled snažnog udarnog talasa nastalog nakon eksplozije, drveće na površini od 2.000 kilometara kvadratnih je poleglo ili počupano iz korena (kao što se vidi na slikama). Prostranom sibirskom tajgom, toga dana, kao da je prošao snažan tajfun koji je milione stabala sravnio sa zemljom. U mestu Strelki,koja se nalazi u sibirskom bespucu, poznati sovjetski etnograf I. M. Šušlov, razgovarao je sa grupom meštana, koji su mu rekli da je ova katastrofa ne samo uništila sibirsku tajgu i njihove logore gde su živeli, pri čemu je ubila nebrojeno životinja, nego je sa sobom ova tajanstvena pojava donela i čudnu bolesti sobovima, narocito šugu, za koju meštani kažu da se nikada pre eksplozije nije pojavljivala….
  • Videti više:

http://www.conopljanews.net/sibirska_eksplozija.html#vrh

http://www.youtube.com/watch?v=EiXpp-i442s&feature=player_embedded

Одломак из романа СЕВЕРЦИ

Featured

Ознаке

…..

Да кажемо још ово о игуману Козјег Светилишта:  највећи део године, проводио је са козама, као игуман Козјег Светилишта, бавећи се Изгубљеном науком. Није био глуп, тј. затуцан, да живи као какав стари калуђер или игуман манастирски…По много чему, он је био човек овог последњег Гвозденог века; образован; практичан; возио је трактор и чешће ауто, јер је тако брже савлађивао растојања и велике раздаљине… Аутом је стизао да обиђе жену и поодраслу децу у окружној вароши, јер су тамо навикли да живе…

Изгубљену науку је сазнавао гајећи козе, зидајући Власима куће, одлазећи им у госте и гостећи их у својој планинској каменој кући; одлазећи на пијац у околне вароши…Већи део године је проводио сам на планини (жена је са њим проводила најгоре зимске студени, а онда је одлазила у варош да брине о деци)…

Никада није читао дела Еманулеа Сведенборга, Блејка, или Хелене Петровне, али као да их је одувек познавао...

На свој начин, откривао је изгубљену науку древних људи, људи ЗЛАТНОГ и СРЕБРНОГ ВЕКА, у Звижду и Хомољу… Ко би рекао, спазивши га на обронку брега, крај стада јарића и коза, да је тај човек до пре неколико година, био правник и говорник од кога су парничне странке дрхтале у судници?

Имао је савршено ретку особину – волео је здрав разум. Добар укус, потпуно различит од укуса гомиле. Није волео да подваљује ни да забашурује. Решавање компликованих судских спорова научило га је да мора да намакне на удицу мамац за који је из искуства знао да ће привући рибице да загризу. Није он био од оних рибара који би остали на стени и могли тамо у бескрај да дрежде и узалуд чекају на плен.

Чувајући козе, на миру је оплођавао свој мозак читањем вредне литературе, изграђујући своју личност помоћу паметних савета истинских мудраца… Знао је за моћну силу говора и како да речи имају своју праву тежину и достојанство.

 

Серафиму је био мрзак недомаћински, несрпски начин живовања многих људи, запослених и незапослених, који су свој циљ постизали, и ручак или вечеру уловили: поставивши замке за уши богаташа.

Он није прекоревао најмлађу генерацију, јер деца нису крива, већ родитељи који су заборавили да одгајају децу строго и како треба. Више о деци знају препродавци дрога, дуванџике или шанкери у дискаћима, шверцери и барабе, криминалци, психијатри и лекари, него очеви и мајке…

Серафим је имао тачну представу о томе где је кућа Срба и шта је њихова права судбина.

Кад је превртао странице књига, после напорног рада око коза, кроз њих је ослушкивао и ход неумољиве судбине људске; био је понекад гост давних трагедија, и ове савремене, гост на песничким гозбама, које су се проредиле: и духом наоружаним непоткупљивим памћењем пио је са непресушног врела, из камена, захватајући дубоко, јер не вреди на други начин…

Знао је – оно што многи извикани и наметани књижевници нису разумели – да ако неко тежи да печат праве уметности да свом делу, онда дух свој ка величини усмерава, нек се кали, / на законе освештане нека пази; / нек не зија са завишћу у охоле дворе моћних, / нек не жуди за трпезом немоћника и порочних, / нека искру свога духа не гаси у пуној чаши, / нек од ниских страсти бежи, у театру нек не седи, / плаћен да се слатко смеје кревељењу том са сцене…

„У српском народу се догодило, под Турцима и под комунистима, најезивије искорењивање и однарођавање, и то су урадили такозвани умни и образовани, највећи безбожници и послушници, тобожње демократе, они што су декретима поуништавали козе, које су храниле сиротињу – подвлачио је. Чак ни Турци нису ишли толико далеко, колико титоисти и нови идеолошки јаничари, атеистичке потурице…Према томе, оно што је било највише и што је најдаље догурало у титоизму и социјализму, то је сам пород пакла, демонски…Нити разумеју себе, нити иког другог, осим своје гузице и болесног мозга, па како би да разумеју Бога? Толико их је, као плеве. Виђао сам их у основној, средњој школи, на факултету, на књижевним вечерима, на пријемима, чак и у црквама. Шта може бити од плеве? Плева! Плева не може разумети ни саму себе, плеву...Али не вреди кукати, ни запомагати: то је дуг процес, и несрећан, доћиће многима из дупета у главу…“

Знао је напамет многе влашке басме. Говорио је пријатељима:

– Погледајмо ове две влашке басме, ко зна колико векова старе, записане са усана влашких баба тек крајем двадесетог века; наравно, препеване на српски (не заборавимо при том: препев никад не може да дочара древну патину и лепоту оригинала):

Метло, метло,

као што си по дану чистачица,

ноћу буди чуварица

од ала и аждаха,

од лептира и лептирица,

од вампира и вампирчина,

од змаја и змајевића,

од урока и речи које обузимају;

како си по дану чистачица,

ноћу буди чуварица:

почисти их,

помети,

и назад их врати

– ономе ко их посла…

Или ова:

Како метла прави чистоћу,

тако и да кућа буде чиста,

од болести и чини, које болест чине,

као што метла стоји наопако,

тако и зле речи да заврше наопако…

И само још једна влашка басма против нечастивог који се сакрио

у вимену, коју сам научио од овдашњих баба, и којом понекад и ја бајем мојим козама:

Бежи, нечастиви, проклети,

урнисани, срушени,

псето чупаво,

из вимена изађи,

јер те умазах

гованцетом од псета,

које је гадније од тебе,

и стигоше те девет паса,

са девет бачија,

пси те олајаше,

кучке те поједоше,

поједоше те и довршише те,

у велику те долину послаше,

тамо да једеш и да пијеш,

да зимујеш и летујеш,

у виме да се не враћаш.

Света Дјева Марија и моја уста

нек излече виме,

набрекло као ведро…

– Радије читам овакве древне басме него булажњења савремених песника и оних умишљених књижевника александријске школе… То су једноставно бисери, белуци – трајаће дуже од белутака…

Наше бабе и прабабе су знале како се речима истерује зло оличено у нечастивом и болестима, у напастима и заблудама свих врста, знале су то боље од, на жалост, и највећих песника данашњице,

а можемо мирно рећи и за два последња века!...

Зато треба да приредимо Влашку гозбу, кад сазру дивље и самородне трешње ове године, да почистимо чудесним метлама запуштени српски дом, и влашки наравно, без помпе и таламбаса, већ уз силе магије, оне беле, препеченице од моравке и пенушавог вина од прокупца…А ако нам дођу у госте и влашки свирачи, онај Брезовчанинов оркестар, пуна капа, или како Власи веле – Аша биње!…

 

Игуман Козјег Светилишта писао је онако како је говорио и мислио.

Ко са вуцима живи, мора да научи да арлауче.

Ко жели да сазна шта је чистота, нека упозна добро козе и метлу Свете Дјеве Марије…

То је било прво што сам подвукао у рукопису Серафима Трималхионова, и од прве му се допало…..

Корице најновијег романа Мирослава Лукића

 

Одломци из „Moare ocaske“ („Хајдучке воденице“) / Бела Тукадруз

Ознаке

(31. децембар 1996…)

…Пре ће се отопити овај прљави снег
и тај полувековни лед
– од снега који управо веје.

Снег ти помаже, роде!

И студен од кога пуца камен.
И горчина.

Не пуштај док они не пусте тебе!
Не могу издржати колико ти.
Нек пада снег. Нек пада снег…

4

(Петак, 3. јануар 1997)

… Бројгелове слике су сишле са платна
на улице,
пословице су проходале,
и ходају као ловци у снегу

Колона је недогледна.
Нек’ пада снег. Нека пада…

5

(Субота, 4. јануар 1997.)

… То је та музика, која помаже и оном који
копа све дубље, и који је стигао до куће
од плавца камена у багремару налик на малу цркву,
до дворана огромних подземног дворца
(понегде урушен зид од цигле)

До Учионице. И Чувара

Љубавница бежи уз неко степениште у таму…

И затим истрчава гола у некој другој просторији.

То је та музика, која осветљава стравични подземни град и један
планински венац, и једно бело девојачко лице из ране младости. То је
та музика која као пролеће многе пупољке расцветава…

6

(Истог дана, увече)

…Адамов „пелцар“ се примио,
окалемио је дивљу трешњу,
иако су му се смејали момци
и девојке и чудили се –

Ко је овај брадоња
и шта хоће?

Кућа светих ратова лупа,
пролупала је…

Трас! Дранг!
Дранге, дранге!
Уаааааааааа!
Зззззззззззз!
Ррррррррррр!
Крррррррр!
Прррррррр!
Та!та!та!та!
Бо!бо!бо!бо!
Вррр!Бррр!

Бела Тукадруз (Заветине). ПЕсме објављене у ч. УНУС МУНДУС, 47/2014. Сепарат: Бела Тукадруз, КОГИТО КЛУБ, стр. 251 - 443, стр. 366-367, 375-376

Бела Тукадруз (Заветине). ПЕсме објављене у ч. УНУС МУНДУС, 47/2014. Сепарат: Бела Тукадруз, КОГИТО КЛУБ, стр. 251 – 443, стр. 366-367, 375-376


РЕКВИЈЕМ

Тако је густ, дубок мрак.
Завија пас. Зазвони телефон.
Пропадање – у амбисе. Црне ко фрак.
Руше се коленике, леп (плафон).

На гробљу је ред; четири генерације; низ.
Блештали су – пламен свећа
и сјај сунца. Нарциси.
Све се испреплело : несрећа и срећа.

Надреално. Мајко, са нама више ниси.
Није тишина дубока од твога укопа.
Ко некад је, апсолутна, знана.

Туга је, осећам, густо посејана.
Отац све више на страшило личи.
И на, Боже, опрости – гаврана.

**
Судбина ће увек бити бржа од живог створа.
На гробљу ова мисао бива очигледна.
– Овде има још једно место; ту ме укопајте,
каже отац. Налаже нам упутства ванредна.

Нарциси, мирисави, бељи од снега,
убрани у кругу Наталијиног врта,
контраст су црнилу, помрчини, тузи,
лепота на ветру, виткија од хрта, али – крта.

Враћали смо се косином брега
са које се ширио неописив видик…
Дубока је, густа ноћ, мукла ко крик.

Сувишне су речи. И ниједна песма
није дубока као ова апсолутна тишина.
Дубина пуца као плик, душин плик…

После 22. часа (Мишљеновац; субота, 8. јун 2002.)

СУДБИНА

Ударац за ударцем. Мај, јун. Дупли стрес..
Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.
Не верујем; не осећам ништа, ни бес.
Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ.

Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.
Не верујем; не осећам ништа, ни бес.
Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ,
око живота, будућности, полета, зрења.

Опирем се, али изгледа слабо и узалуд;
судбина ме својим зупчаницима мења.
Птице су јутрос донеле упозорења;
снови пре њих (не нисам сујеверан, луд).

Не живим под тежином слутњи, магновења.
Је ли ме проклетство, или Бог,
дотерао до овог руба, зида, апсурда?
Немам куд?

Можда сам у истрчавањима претерао?
Бог, ваљда, све види? Није ми труд
био узалудан сав, о томе не вреди причати.

Сеоба је на видику, блиска. Не Страшни суд.
Тамо где ће барске птице кричати од свитања.
Имам, изгледа – куд.

Север је моја стара и коначна судбина?

Шта су ми суђенице одредиле кад сам рођен –
то више нико не зна. У ћутању је дубина?
Пијан сам од туге бескрајне, не од вина.

И изгледа да сам Усудом вођен…
Гуши ме летња спарина и тмина…