Србија?
Београд, 30. августа 2000.
У ситуацији сам да Вам пошаљем примерак тек објављене књиге Усамљени брест, у 25 библ. примерака. Књигу коју Вам шаљем сматрам битном: због тога је управо и отпочело објављивање мојих рукописа баш њом. Она је важна колико мени, толико и људима сродног сензибилитета, и онима који покушавају да схвате, у целини, шта ја то радим, шта хоћу. Међу нашим писцима у ХХ веку нико такву књигу нема; могао ју је имати Данило Киш, да је било среће и срећнијег стваралачког развоја. Ја сам ту књигу написао ко од шале; други писци, па и они највећи (ако таквих има, осим на страницама строго контролисаних новина) би се презнојили. Такву књигу је могао написати – књижевни легионар.
Наравно, реч је о метафори. Правник сте по образовању, и верујем да знате да римски легионари за време активне службе нису имали право да се жене. Али кад истекне рок од 20 – 25 година, добијали су од државе земљу, стоку, робове и семе за усеве. Њихова насеља су се налазила поред већих римских логора и поред путних станица. Они су, поред ратне службе, радили још на оправци путева, мостова и војних утврђења, стално будни и опрезни. Осматрали су сваки могућ покрет непријатеља преко Дунава. Жена ми је умрла (трагично настрадала? ) 5. маја 1986. године; можда сам баш од тога доба на служби књижевног легионара? Живим у погрешно доба, међу погрешним људима. Не кукам; не жалим се; нису мени савременици криви што је тако; нису ме они направили. Уистину, прошле 1999. године била је тридесетогодишњица мога књижевног залетања, ако рачунамо да сам прву стихове објавио 1969. године. Тога се једино сетио моји најближи. Више од тридесет година, баш зато што сам живео и радио у Београду, могу сам да видим – свашта – изблиза. Нико овде није невин, ни покојни Андрић ни Црњански; многи су глорификовани и лепо су проживели свој век. (Штампајући књиге. О туђем руву и круву. Не, нисам од оних људи који секу грану на којој седе. Критички сам писао о Црњанском, поводом главне теме моје књиге – односа мита и метафоре ). Ја сам имао прилике да се, као истраживач, песник и антологичар, заиста суочим са свим нашим књижевним билансима. Знам шта су Потемкинова села; разумем и меру времена; али сам настојао да ме никада нико не преведе жедног преко воде. Захваљујући и другим «књижевним легионарима», тј. њиховим рукописима и књигама, које су ми слали, видео сам да су се поједини, па и Ви, запутили у једном добром правцу, у правцу језгровитости, која је, волео бих да сам у праву, резултанта оног невидљивог, неизрецивог мукотрпног стваралачког развоја. Не знам да ли сте прочитали нешто од песничких рукописа, које сам Вам слао; не помишљам да тражим од Вас да о њима напишете нешто; а ако Вас све то буде подстакло, не журите! Прочитајте прво Усамљени брест, може бити од користи у проницању моје стваралачке тајне. Ако некоме, многима, до сада није било јасно да сам ја творац једног позамашног скривеног опуса, са појавом Усамљеноги бреста хоће. Срећнији наслов и метафору, верујем, нисам могао наћи за писца који се не уклапа ни у једну владајућу књижевну групацију.
Ако бих уопштено рекао да радим на подизању урушених вредности, и као песник, есејист и романописац, то не би било сасвим тачно.
Никада нисмо имали довољно високе књижевне вредности, ни са Андрићем, ни са Црњанским, ни са Пекићем, Павићем, Ковачем, Кишом, па ни са Тишмом, јер нико од њих није до краја прихватио жртву и судбину књижевног легионара; можда Киш једино, али он није имао дучићевску самосвест поштовања властитог талента; многе ствари су га „уштројиле“, пре свега фатални Ади. Међутим, док су споменути писци били живи, наравно и Селимовић, ипак је постојала извесна тежња ка веома високим књижевним покушајима и залетањима. (…)
Постојала је ипак извесна илузија књижевног живота; који је био велика бара у којој су велике рибе јеле мале. (….)
Плитка је вода наша савремена књижевност; што рече Ча Тито једном (који никад није био моја симпатија): види се свака жаба. Нарочито се виде оне жабе, које су дигле ноге да буду потковане. Критичари им у томе зорно помажу, новинари плаћеници и ини. Ми књижевну критику и немамо још у правом смислу речи, ако то људи не разумеју данас, разумеће око 2100. године.
…Са згражавањем пратим покушај накнадне канонизације Киша: чине то људи који су га пљували, оспоравали. Прелистао сам једну студију о Кишу; невероватно! Познавалац стварносне прозе, ужасне и бесмислене кованице, која скрива суштину, тј. да је споменути „правац“ само дериват соц. реализма, вулгарног позитивизма, тешко да се може снаћи у тумачењу Кишовог дела. Сви смо ми смртни људи; понекад судбина уграби понеке превремено; и природно је када се прибојавамо таквих ствари. Киш није стигао, ја (надам се, хвала Богу) – јесам, плативши то скупом ценом: стигао сам да објавим Усамљени брест и да будуће спасем неспоразума, а и да понеком савременику олакшам, надам се, увид у властите стваралачке тајне. (…)
Правог књижевног успеха овде нема и неће бити док не помру ретардирани најистакнутији књижевни представници једне бивше епохе. Све смрди: од новина до Академије, Универзитета, Удружења, барем како ја осећам. Познајем многе професоре који предају ХХ век српске књижевности; свако од њих има свој ћепенак, и сви су мали људи. Скерлић, о коме ја никада нисам имао илузије, био је много већи човек од њих: радио је самопрегорно и даноноћно и зато је тако брзо сагорео…Дипломирао сам на катедри за југословенске и светску књижевност; и скоро три деценије радим као професор; доста година и као библиотекар; мене садашње стање наше књижевности растужује, али у часовима очајања, ја се радо прихватим Пушкина, Достојевског… и других несумњивих величина… Ми истински великог светског књижевника још нисмо имали; Караџић се томе највише приближио; Попа је имао велику шансу, али је уместо даноноћног рада, сувише флертовао са алкохолом, искушењима власти и неодговорношћу спрам властитог талента … Никога међу живима нема ко би могао бити књижевни идеал; Павловића и Попу сам упознао изблиза; дошла им је главе сујета…Прављење компромиса… Многе треба заборавити. Имамо педесет година иза себе и, можда, ако Бог да, још четврт столећа пред собом. То је мало времена да бисмо се заваравали, одлагали, толерисали КЊИЖЕВНУ ЛАЖ. Све што се десило последњих година, врви од књижевних неистина; књижевним превртачима није лоше. Нема пара, али за њихове књиге и путовања у свет се увек нађе…
Извињавам се због дужине писма; све Ви то боље знате и можда изоштреније видите од мене, јер живите у месту где Вас фреквенција не може збунити. Ја сам, одавно срушио многе мостове за собом …
(….)
Верујући да је све оно довде забележено – индиректно и директно – одговорило на нека од постављених питања, не могу да не приметим следеће: Да би се одговорило на то каква нам је данас савремена књижевност; постоје ли књижевне котерије, колико их је; око чега се окупљају; какав им је домет; имамо ли ми уопште књижевну елиту – потребно је много више простора, али пре свега – да се искрено и истинито погледа у стварност и развалине нашег књижевног живота. Те теме, саме по себи, заслужују посебан темат. Приметио бих да се у нашем друштву и нашој литератури отеже са процесом превредновања, зато што је лаж дража од истине, зато што је лаж комфорнија. И зато што диоптрије наочара наших критичара нису адекватне. «Бетоњерци» критикујући Д. Ћосића, као оца нације и оца прве Србије, не описују нити дефинишу шта је то прва Србија. Проклета авлија?… Иако се чини да «бетоњерци» живе на оштрици мача и да су се сви атоми бића њиховог претворили у очи неуспављиве и да су дорасли преиспитивању генералног културног модела који су литература и научни, публицистички јавни дискурс изградили у последњих двадесетак година (како сами веле, значи од 1986 до данас – а зашто не од 1946. до данас? или: од 1936.?), ипак, да сачекамо неко време. Они мисле да се мора бетонирати проклета авлија, потписујући себе Редакцијом Бетона. Па зар овде није све одавно забетонирано? Зар овде нису потребитије ћускије, млатци и хилти-бушилице, да би се и друштво и култура и књижевност, и Србија разбетонирали? «Бетоњерци» су у два своја културно-пропагандна комплета «опалили» по личностима које су својеврсни феномен новосрпског бетонског фундаментализма и официјелизма. Исто то је, коју годину раније, учинио својим огледима о три витеза рестаурације (Д. Ћосићу, М. Булатовићу и М. Бећковићу) и М. Мркић, проф. књижевности у пензији, али вест о томе није могла да се пробије кроз дебели бетон наше српске инертности. Бетон те јавности, те културе, тог јаловог официјализма је напукао, јер ни бетон није вечан! Мркић је видео да је дошло време за превредновање и учинио је покушај превредновања. Но, превредновање је процес, мало дужи и сложенији…
(….)
„Човек је свуда, свуда су његови крици, његов бол и његове претње. Међу толиким окупљеним створењима нема више места за зрикавце. Историја је јалова земља где врес не расте. Међутим данашњи је човек изабрао историју и није могао ни смео да јој окрене леђа. Али место да је потчини, он из дана у дан све више пристаје да јој буде роб. И ту издаје Прометеја, тог сина ‘смелих мисли и лака срца'“, пише Албер Ками 1946. године у есеју „Прометеј у паклу“. Сетио сам се ових речи размишљајући о другој, друкчијој Србији, која би била у сагласности са светом али и са собом, а то значи да би се у тој земљи живело слободно, без страха, где не би било материјалне беде и духовне скучености… Србија је уморна од њихове Друге, Треће или Четврте Србије.
И још увек није друкчија, нити је нашла себе. И своје изражавање.
Зашто је то тако и докле ће то потрајати ?
Сиоран је сит културе и историје крикнуо у једном тренутку (као млад човек, подсећам) : „Историја се мора превазићи.“ Сиоран је наслутио да се „превазилажењем историје достиже надсвест, која одлучујуће делује код спознаје вечности. Надсвест нас води у област где све антиномије, противуречности и несигурности овога света немају више никакву вредност, где не знамо да ли живимо или умиремо. Они који се хватају за вечност, чине то због страха од смрти. Једини дубљи смисао спознаје вечности јесте да нас наведе да заборавимо да ћемо умрети.“ Колико су тзв. заговорници „друге Србије“, па и треће, четврте, превазишли историју? Није ли њима историја важнија од вечности? Какво је њихово учешће у историји?
Њихова „друга“ или „трећа“ Србија је израз процеса декаденције, процеса „удаљавања од постојања, али не кроз трансцендентално, узвишено, или кроз одрицање, већ кроз фаталност сличну оној када с воћке на земљу пада труло воће“.
И Сиоран и Ками слично мисле о историји; да ли је то случајно?
Наполеон је знао да постоје „само две силе на свету: сабља и дух. На крају ипак увек дух побеђује сабљу.“Наши, а нарочито наметани писци и филозофи, то не знају. Навели смо конкретни пример (Р. Константиновић). Наполеон се највише на свету дивио немоћи силе да сазда нешто, а многи су се српски писци обрукали за сва времена дивећи се једном диктатору.
Овако описује, представља Албер Ками један паланачки свет (реч је о Орану): „Симпатична наивност овог трговачког света протеже се и на рекламу. Читам рекламу једног оранског биоскопа, која навештава неки трећеразредни филм. Запажам придеве ‘раскошан’, ‘велелепан’, ‘изванредан’, ‘чаробан’, ‘потресан’ и ‘огроман’. Најзад дирекција обавештава публику о великим жртвама које је морала да учини да би могла да јој прикаже ово задивљујуће ‘остварење’. Међутим цена карата неће бити повећана.
Било би погрешно мислити да је то одраз јужњачког смисла за преувеличавање. Аутори ове дивне рекламе управо дају доказа о свом психолошком слислу. Треба по-бедити равнодушност и дубоку апатију која се јавља у овој земљи чим треба изабрати између два филма, два заната, и често, између две жене. Људи се одлучују само када их на то натерају. А реклама то добро зна. И она ће узети америчке размере, јер има исте разлоге и овде и тамо да буде огорчена…“ итд.
Константиновић се потрудио да у својој критици паланке о једном трошку „сахрани“ и оно што је заиста требало сахранити, али и оно што с паланком никад везе имало није.Тад кад је то радио, то је била филозофско-комунистичка екскомуникација у име тзв. „комунистичке идеолошке магле“, сада када се легитимише као легитимни представник тзв. „друге Србије“, неколико деценија касније, исти човек продаје маглу неупућенима.
Тзв, „друга“ и „трећа“ Србија треба да се ослободи много чега, али пре свега своје идеолошко-политичке искључивости, својих предрасуда и анахроних диктата, и наметачких порива.
Тзв. „друга Србија“ је скривала Настасијевића и Винавера, скоро пола века, или их давала на кашичицу, док су у исто време труковани томови и томови наметаних и самозванаца! Данас, када су доступне, макар и окаснело, верзије и верзије појединих проза Настасијевића, види се, може се проверити, да су, и оне као такве, деценијама склоњене у неком буџаку, уметнички делотворније од многих извиканих приповедача и романсијера, угураних чак у наметачке псеудо-историје српске књижевности. Није друга и друкчија Србија у пригодним историјама књижевности, као што ни година и век нису у календарима, како би рекао Настасијевић. Србију је отрововала тзв. официјелна и наметачка књижевна критика! Србију је отровала историја. Србија већ деценијама грца под теретом просечности, која „осигурава себи трајање свим средствима“. Шта је данас САН? Или СКЗ? И шта би могле бити? Какво је једно, а какво друго удружење српских писаца? Зар није мало много два удружења за једну тако малу и тужну земљу као што је наша?
(…) Свима су пуна уста прогреса, напретка, демократије, а да ли се и где Србија враћа самој себи? Зашто у СКЗ важе једни аршини за једне писце, а други за друге? Погледајте све наше познате и најпознатије писце, који су познати и заборављени баш по ономе клишеу који им је дао неки ужурбани и умишљени, амбициозни новинар тиражног дневника. Да би се стекло име у књижевности у тзв. другој и трећој Србији није више неопходно писати добре књиге. Довољно је да сте написали књигу о којој ће писати на сав глас вечерња и жута штампа, на којој ће славни писац моћи да спава! Колико је славе у Србији на тај начин, без сумње неправедно, стечено?
Али Србија мора да одговори на толика друга питања. Па и на питање праведности, макар и правда не била потпуна, јер изгледа да је таква немогућа. Оног тренутка када је Србија поставила историју на престо уместо Бога, кренула је према нечему варварском и несвом. И она је још увек на том путу.
Таква Србија онемогућује саму себе, ону бољу, друкчију.
Не припадам никаквом историјском духу, пре свега зато што сам уметник. Припадам онима који би да измене Србију, свет. Не поричем то право и другима, па и тзв. „историјском духу“. Подсетићу вас на Камијеву мисао, која ми је одувек била блиска, да уметник „по некој обавези своје природе, познаје сопствене границе, док их историјски дух не познаје. Зато је крај овог другог тиранија, док је страст оног првог слобода. Сви они који се данас боре за слободу, боре се у крајњој линији за лепоту.“ То је Ками написао и објавио 1948. године. Зар то није актуелно и поучно и данас?
Представници Друкчије Србије могу да се позову на ове Камијеве речи, као и на могућност избора, почев од Одисеја: „Одисеј може да бира од Калипсе између бесмртности и земље домовине. Изабрао је домовину и смрт са њом.“
Друкчија Србија позива на признање незнања, одбацивање фанатизма, поновно читање и разумевање, граница света и људи, вољених лица и лепоте, где ће моћи да се придружи синтези и старим Грцима…
ЛеЗ 0005400
Трећа србска ренесанса 