РУСАЉ


ВРБА у време врбопуца, тек олистала, кисела, горка, сива,
нагнута над оним што је некада била отока речна. Слична песку. И
друга врба, над реком, са које су дечаци скакали у вир, пецали, гледали
дно, на коме би се повремено забелесао као одблесак ножа, трбух
велике рибе. И врбе на обалама ваде воденичне, кад се пође путем крај
воденице у Шљивици, и даље на север. Врба што ми се јавила пред
спавање: врба коју су кресали за лисник. Врба дебељушкаста и не виша
од три метра.
Врба на коју се никад не попех.
Врба испод које је растао кукурек. И коприве…
 
* *
ИСПОД лишћа зелено–прашњавог, рецкавог, храпавог као
лишће кукурека, змијске коже, румене се гроздови трешања, као бибер
– цреп, кад се облаци плочастобели размакну,
и заблистају као сечиво ножа –
када се сунце са маслачцима удружи.
И лица дечака (Чувара Прелаза), пуна бубуљица, слинава.
И козе, и јарићи. И сиротиња. Чама.
И око врата Чувареве жене, змијска кошуљица.
И стари зарђали шмрк. И табла са натписом :
ПАЗИ НА ВОЗ! Спуштена рампа. Пара сама.
Брег. Багремови. Сигнализација дуж пруге.
Телефонски стубови, жице, дежурни сврачак.
Шума бурјана, крдо свиња. Троскот. Туге.
Пролазак воза теретног ил’ путничког,
композиције браон или црне, дуге – предуге
ишчекивао се као долазак пролећа, рода.
Вране нису тражиле дозволу да слете
на врх трешања, као дечаци – чувари свиња.
ОБРЕНОВУ СТРАЖАРУ није створио полет,
годинама је чувала поратна сиротиња.
Можда и јато голубова, белих голубица?
Белела се под брегом као црква свеже окречена,
док на окупу беше читава породица,
и док у баштици цветаху зумбули и кринови.
И док се пресијаваху на сунцу плодови
паприка, краставаца, белих бундева.
Свеједно, било пролеће, лето или јесен –
под сводовима су висили венци паприка,
лука: породицу је држала на окупу навика,
мука, одрастање, једноличност, црна Африка.
Основна школа. Злато поподневних одсева.
Рампа, подигнута. Низ ораха. Трешња. Јасен.
Чекало се годинама унапређење, као пензија.
Ми смо видели трешње – румене, дуге шине,
жице: нисмо видели како расте тензија,
развод, како се шире изнутра као рак, фине
замке будућег живота – распад, претензија
ништавила – роман вароши. Ко нити паучине,
јесење свиле, обавијало је време своје мреже
око стабала, ограде, Стражаре, трешања, рампи –
подижући их заувек увис, тамо где је доспети теже,
као на врхове трешања црних, сочних, сазрелих.
ПРЕЛАЗ ЈЕ СЛОБОДАН. У вечност се може кренути
не правцем каменова–браника, светлуцавих лампи,
већ кроз пустињу далеких јунских поподнева врелих…
(1993 – 1995)


……… Враћа се п љ у с а к с в е т л о с т и, заправо читава
бујица. Речно дно је ишпартано траговима шкољки и обасјано као
предео у сну. У ту рајску бујност Острва испод Јаза вршњаци су се
увлачили као ситне рибице црвених перајаца у чудесни сплет жила п р
и о б а л н о г д р в е ћ а.
Пошли су да траже одлутало стадо, и кад су довољно одмакли
у прашуму Острва – далеко од погледа радозналих људи –
вршњакиња је легла на песак и настављена је игра из салаша. Сенке
прутова ракита шарале су обнажени трбух и пол златаст као кукурузна
свила.
Врбе су пљуцкале на девичанске птичије бутинице, као дечаков
набрекли уд, из кога је први пут поцурео млеч, као икра из риба у
време мрешћења… Он и она, никада не би могли бити, и нису били,
КРАЉ И КРАЉИЦА, јер дубочки краљеви и краљице* морали су
бити НЕВИНИ…
_________
*ТО је све записано у једној бележници, после које су дошле друге – многе
друге – ко зна колико! У њима има т о л и к о т о г а, свега и свачега (што се
мени и не допада, али ја – накнадно прелиставајући све то – немам намеру ништа да поправљам, јер нисам, као ни Бодлер, ПРИСТАЛИЦА БРИСАЊА. Чим се нешто прецрта, изгуби се од изванредног утиска који прати замисао – губи се оно најтананије).
Не могу да се сетим тренутка када сам први пут чуо нешто о Русаљама, али то је морало бити (претпостављам) пре поласка у основну школу. Сећање на то је мутно и налик на магловито свитање, када магла многе ствари изобличује. Не вреди да се напрежем, мутно сећање је врпца која стеже око врата као бодљикаве вреже бундева. Као и човечанство, изгубио сам о с е ћ а њ е в р е м е н а.
Чиме смо га заменили? Историјом. Шта је историја изазвала?
Стварање митова.
КРАЉИЦЕ И КРАЉЕВИ дубочки (Русаље), донекле, припадају (као и
моје детињство, дечаштво, породична генеалогија) – митологији. (Ово је можда покушај увода у ту митологију. )
Повежи све ове напомене (евентуални читаоче) на граници лудила са неким епизодама из опуса Маркиза де Сада, или са обредним с а з н а в а њ е м т а ј н е.
Био је дечак, и чинило му се да његовом погледу ништа не измиче, ни сенка гугутке која у ниско бришућем лету нестаје кроз отворена врата штале. Утрчавао је у шталу и истог часа када би угледао б е л е з е ч е в е испод ногу гојних крава заборављао је на гугутку.
Гугутка је имала гнездо испод греда, као и ластавице. Претрчавао је
двориште и упадао, без куцања, у подрум митског Ујака. Ујна је истрчавала без освртања, а Ујак је (закопчавајући се и доводећи у ред), рекао нешто што је запамтио, али није одмах разумео. Човек је као животиња! Да ли је то извињење затеченог, или нешто сасвим близу истине: да су животиње природније од људи по томе што се
паре једном годишње и не знају за осећање стида?
Беше лето (крај четвртог разреда основне школе). Вршњаци – он и она –
седе на бедему сеоске ваде, којом тече смарагдно–зелена провидна вода, толико провидна да се могу видети шкољке на дну, њихови трагови. Над водом су висиле гране трешања и вишања, дудова, као у Едему. Овце су пасле по ливади. Клечане торбе, пуне хране за цео дан, лежале су крај ногу вршњака. Она је откидала листиће неке травке и понављала: воли ме – не воли ме, воли ме –не воли ме, воли ме – не
воли ме, воли ме...
Кад је упитала – Знаш ли шта је н а ј с л а ђ е на свету? он је одговорио
без двоумљења: – Мед! – Не! ! – Ратлук! – Не, не!
Затим је рекла: – Хајдмо у салаш.
На поду беше сено. Он је збуњено трептао у полумраку, док је она
повлачила хаљиницу… – Дођи!
Рекла је још нешто. Очи су му се рашириле кад је поновила: – Клекни!…
Али прво обећај да ником нећеш рећи!
Овце су прегазиле преко речног рукавца и бежећи од подневне оморине
прешле на острво и завукле се у густи сплет ракита, врба, јова, хмеља, павити и дивљих ружа.

Касније ће сазнати, КРАЉИЦЕ и КРАЉЕВИ дубочки, будили су из
транса (заноса) палу русаљу обредним колом ЗМИЈСКИМ или ПОВРАТНИМ.
Повратним, јер враћа у живот. То силовито ритуално коло налик је на змију, а у њему играју три краљице и три краља. Феноменом дубочких КРАЉИЦА и КРАЉЕВА бавили су се научници, не антрополози и песници. Русаље су део мита, и ове песме о мистеријама су део мита. Песник је наслутио оно што је Пастернакова блиска рођака Олга Фрејденберг утврдила много година пре његовог рођења…
Шта је МИТ? У чему је његов смисао? Олга Фрејденберг пише: „мит је
систем метафора и тај систем се гради антикаузално, без узрока и без последица; значење мита се никада не огољава и не постоји само по себи, независно; оно може да се преноси и да постоји, да буде изражено само метафорама. Већ само то лишава мит било какве могућности да буде алегорија или симбол; он није у стању да изрази ништа друго осим себе самога, осим основног значења које му дају метафоре. Централна слика мита је невидљива, али живи у разноврсним облицима метафора ; она се може открити и извући на светлост вештачки ; она постоји и кад је нема, али, појављујући се губи своју суштину“.
Мит је о р у ђ е песника, и мит је употребљаван. Постојали су многи
митови. Постоји т а ј н а с е м е н а, тајна клице и класа који сазрева. У култу богиње Деметре и њене ћерке Персефоне (Коре=Девојке) настао је заводљив мит (мит о тајни живота и смрти). Мит о Деметри и њеној ћерци, коју граби Плутон, сликовито приказује како су космотворне снаге, тј. богови, ишчезле из човекове душе и утонуле у његову телесност, а елеусинске мистерије показивале су н о в п у т до богова, до вечне суштине човекова ЈА (из студије М. Н. Ђурића, Елеусинске
мистерије и њихов значај за етичко држање у светлости дубинске психологије, Летопис МС, јул–август 1985, стр. 84–115).
Људи античких времена, они са хеленског чаробног брега, место израза с м р т користе израз о к р е т а њ е, а место израза у м и р а њ е израз м е њ а њ е ж и в о т а. Судбина Персефоне је слика природе која се после зиме буди у пролеће.
Персефона – првобитна стваралачка снага и непосредно доживљавање те снаге, утонуле у НОЋ ЧОВЕКОВЕ ДУШЕ, У – како кажу – НЕСВЕСНО.
МЕЂУТИМ, АКО СЕ ЧОВЕК ОДВОЈИО ОД СВЕЖИВОТА КАО
ПОРЕКЛА И ТИМЕ ИЗГУБИО И СВОЈЕ ПРИСНО САЖИВЉАВАЊЕ С
ЊИМ, пише Ђурић, ОН ЈЕ ИПАК НОСИО У СЕБИ ТЕ СНАГЕ И МОГАО
ИХ ИЗ ДУБИНА, ИЗ НОЋНОГ ДЕЛА СВОЈЕ ДУШЕ, ИЗАЗИВАТИ НА
ПОЉЕ ДНЕВНЕ СВЕТЛОСТИ. Празник елеусинских мистерија почињао је
приношењем жртава богињи Деметри и Персефони, р и т у а л н и м о ч и ш ћ е њ е м. Варвари и убице нису могли учествовати у п о с в е ћ и в а њ у. Циљ посвећивања је САЗНАВАЊЕ ТАЈНЕ. Главни моменат је био изненадни прелазак из таме у јаку светлост (… ЕЛЕУСИНСКА СВЕТЛОСТ…)
Постојао је елеусински ЗАКОН ЋУТАЊА (ко се огреши о тај закон, осуђиван је на смрт). Тај Закон ћутања преселио се у друге староевропске мистеријске религије, философију, православље… У церемонијама балканскога Православља, нарочито у светогорском прослављању Панагије, која је…. само један доцнији облик дохеленске Мајке земље, као и у ритуалу Српских слободних зидара, има ствари које подсећају на ритуал елеусинских мистерија.
Оријашки обред КРАЉИЦА И КРАЉЕВА, или РУСАЉА, који су донели грчки рудари у горњи ток Пека, сачувао је ту скоро двехиљадугодишњу везу Хелена и старинаца. Феноменом дубочких Русаља бавили су се повремено и узгред истраживачи, не доводећи у везу Русаље са елеусинским мистеријама, са тим древним а новим путем до богова, до вечне суштине човекова ЈА…

ЛеЗ 0005432

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s