Апокалипса. Пет сведочанстава

1
Путеви до Дубоког Потока су пусти, нико не иде њима; нема
девојака ни пастира за лек, само жабе и пуноглавци у локвама и по
нека змија притајена у жбуњу крај пута, копља калабука и врпце павити
што су повезале багремове најчешће.
Тешко сагрешише око Дубоког Потока, зато што посташе као
нечиста жена, што пружи уточиште својим упропаститељима.
Сви који ту живљаше и поштоваху сваки пањ, кладенац, тор,
капију, међе и извор живи, моје обале и вирове, мој ток и ракове,
поток, купине и лешће – презиру Дубоки Поток, јер видеше
привлачност плићака лакшег живота; а ја уместо да жуборим звонко
радије уздишем и помишљам да потечем узводно…
Одселише се и ишчезоше у туђини; ако је који потомак и
претекао, не налази мира у свету.
Погледај, Господе, муку Дубоког Потока, јер се непријатељ
понео. Непријатељ је посегнуо руком на све драге ствари, и задовољно
гледа, као гурман после обилног обеда, како се остатак народа
приклања лажним светињама и празним речима.
Помрли су сви који су зидали, орали, копали кладенце: синови
њини, зато плаче Дубоки Поток, очи моје, очи моје лију сузе, јер до
народа не допире сазнање, које би окрепило душу моју и њихову;
потомци пропадоше, јер надвлада чупање корена.
Видиш ли, анђеле, ову дивљину и неописиву пустош и
пропадање којим уцвели Господ Дубоки Поток у дан жестокога
гнева својега?
Дубоки Поток шири руке своје, нема никога да га потеши;
Господ је послао мене, али ме не опаса довољном снагом; и Дубоки
Поток је препуштен самоме себи као нечиста жена…
Погледај, Господе, каква је то лепота и туга: оном који види
утроба се усколеба, срце му се преврће у грудима, јер присуствује
епилогу једне цивилизације, последицама проклетства и лаковерности…
 
2
Господ потире немилице станове Савиних потомака, бачије,
салаше, засеоке, и анђели огњени с неба високога, зар? Разваљују у
гневу свом градове, и на земљу пуштају гвоздену и камену кишу;
обијајући рогове овнова предводника, распаљују земљу огњем
пламеним, који прождире све око себе. Разваљују земљу као ограду
врту, потиру место сабора и речи, посвећена дрвета и мале богоугодне
планинске цркве од камена, суботу и недељу. Господ науми да раскопа
земљу, да ојади опкоп и зид, да изнемоћа народ свој?
Ишчилеле су очи сведоку од суза, утроба се његова
усколебала, просипа се на земљу јетра његова од погибли недужних, јер
нејач и деца која сисају обамиру по градовима као ситна риба избачена
на роштиљ врелог шљунка.
– Где су жито и вино, вода и млеко? – обамирући мали
рањеници на трговима градским, испуштају душу своју у наручјима
пламена и дима.
Ноћу обастрје у гневу своме Господ небо облацима изнад којих
језде јахачи апокалипсе што сеју неузоране њиве не семеном пшенице,
јечма и кукуруза већ Смрћу. Дечак се буди и по мраку бауља
лавиринтом соба управљајући се усађеним сећањем најранијих дана.
Ово је доиста Ноћ коју чекасмо, дочекасмо, видесмо…
То ли је крај из кога утекосмо?То ли је град, из кога
побегосмо, за који говораху да је права лепота, радост на земљи? Учини
Господ што науми, испуни реч своју; разори град из кога побегосмо, и
многе друге градове, развесели непријатеља…
Авакси трепере на небу, на истоку, западу и југу, и звезде
лисичијих репова, како верују сељаци. Разваљен је зид сионски,
почетак рачунања времена и постојања…Ноћу крекећу жабе, и преврће
очима славуј, а тишина призива слутње и призоре језиве…
-…пролевај срце своје као воду пред Господом, подижи к
њему руке своје за душу деце своје која обамиру на угловима свих
улица.
Погледај, Господе и види, коме си овако учинио. Еда ли жене
једу пород свој, децу коју носе у наручју? еда ли се убија у светињи
Господњој свештеник и пророк?
Леже на земљи по улицама деца и старци, девојке моје и
младићи моји падоше од мача, побио си их у дан гњева својега и поклао
не жалећи.
Сазвао си као на празник страхоте моје од свуда, и у дан гњева
Господњега нико не утече нити оста. Које на руку носих и отхраних,
њих ми непријатељ мој поби…
 
3
Човека који виде муку од шиба Господњи, одведе га у таму а
не на видело. Учини те му остари тело и кожа, потре кости његове.
Испуни га жучју и муком. Посади га у таму као умрле одавно…Огради
га да не изађе и метну на њ тешке окове. Кад виче и вапи, одбија
молитву његову. Загради и помете путове његове… Устрели га у
бубреге каменим стрелама. Насити га горчином, напоји пеленом.
Повади му зубе, уваља га у пепео. Удаљи му душу од мира, да
заборави добро…
Господ је део ваш, осећа душа моја: зато се у њега уздајте.
Милост је његова што не изгибосте сви, јер милосрђе његово није
пресахнуло. Господ не одбацује за свагда.
Несрећа је велика стигла, погибао, али колико их је пошло да
претражи путеве и поврати се правим ка Господу? Колико их је
подигло срце своје и руке к Богу на небесима?
Сам седим и мучим, јер Бог метну бреме на ме. Подметнућу
образ свој ономе ко ме бије, биће сит срамоте!
Начини Господ сметлиште и отпад усред толиких племена.
Разваљују на житеље Земље Недођије уста сви непријатељи њихови.
Пошаст и помор, пустошење и затирање! Непријатељи их
свалише у кратере и бацише камење на њих… Ал’ не чух да неко
призивље Име Господње из јаме најдубље… Погледај, Господе,
неправду која се чини!
Плати им, Свевишњи, по делима руку њихових – господарима
неба и земље, рата и мира: савезницима сатанским!
Подај им упорно срце, проклетство своје. Гони их гњевом, и
истреби их испод небеса Господњих!…
 
4
Завршише у септичким јама, дични синови и кћери нашега
Сиона. Који одрастоше у изобиљу и богатству, ваљају се по буњишту.
Содом је арлаукао веселећи се, и неста… Излио је Господ жестоки гнев
свој, расуо огањ од југа, запалио темеље, и посвећена стабла
хиљадугодишњих храстова… Нико није веровао да ће непријатељ
ударити на она врата с најјачом одбраном…
Трговци и најамници бране само свој интерес и плату…
Одступите, проклети, одступите, убиоци, одступите! Идите,
скитајте се, и не враћајте се! Доста је проливене крви и ваљања по
крви!
Нека вас гнев Господњи расеје, нека више не погледа на вас!
Јер нисте били жалостиви на старце, децу, младиће, девице и нејач…
Очи ће нам ишчилети гледајући у небеса и ишчекујућу помоћ
која неће доћи…
 
5
Погледај и види судбину оне мале скупине испод шљива,
Господе, опомени се што их задеси!
Посташе сирочад, без оца, матере њихове као удовице.
Своју воду пију за новце, своју земљу купују: на врату им је
јарам.
Продали су јефтино, купују скупо.
Оци им згрешише, и нема их, и они носе безакоња њихова.
Слуге им господаре, нема никога да их избави из окова њихових.
Гвоздена лоза се истопила са песком у легуру крту. Огањ је прогутао
њихов Сион, девојке, куће и кнезове, младиће и аутобусе претворио у
угљен…Пао им је венац с главе. Сион њихов опусте, сад лисице станују
у њему, и орлови…
– Ти , Господе, остајеш до вијека,
престо твој од колена до долена.
Зашто хоћеш да нас заборавиш до века,
да нас оставиш за дуго?
Обрати нас, Господе, к себи, и обратићемо се;
понови дане наше како бијаху прије.
Јер еда ли ћеш нас са свим одбацити
и гњевити се на нас веома?
 
*
А Господ иде уз брегове, кроз дубраве, чипавице и мекоте,
шибове и брложине, церје и трла, и овако поручује:
– Овде је ваш Јерусалим који поставих на бреговима и опточих
га шумама непрегледним. Што постасте гори од народа који су око вас,
што се не управљасте по мојим уредбама и не извршавасте моје законе,
па ни уредбе закона народа који су око вас не поштовасте: зато сам
дошао на вас, да извршим усред вас судове на видику народима.
И учинио сам што сам још једном морао над народом
Израиљивијем…Трећина је народа помрла од помора, и од глади и луде
памети изгину их много, а друга трећина је пала од мача и од огња, а
трећа трећина је расејана у све ветрове.
Јер гнев мој беше велики.И оставих вас испод шљива, као
коштице, за семе, како сам поручио у своје време преко
гласноговорника, пророка којима не поверовасте. Никада ме више
нећете ни чути ни видети…Будалама што сте веровали, лажним
мудрацима и изродима, сад се крвав порез плаћа. Нисте поверовали
толиким ратовима које послах на вас само у једном веку, иако сам вас
опомињао и говорио вам преко пророка: погинућете, а ви се не
повратисте од безбожности и са злога пута својега, и зато многи
погинуше с безакоња својега, и постасте руг и срамота, наук и чуђење
народима што су око вас…
Козе имају више бибера у глави од вас! Козе које сте
потаманили као непријатељи ваши ваше синове и кћери.Нека вас козе
поведу, не говеда, стопама мојим уз брегове кроз дубраве, чипавице и
мекоте, рудине и нерезине, шибове, брложине, церја…

…Златан је покров покрио лице Куће светих ратова, и лице истине.
– Одмакни га, Господе, тај златни покров праха преко свега,
да душа Русаље, Истини одана, угледам њезин сјај!
Не љубав, не страст, као да јој говораше лакоћа са којом је
савладавала бескрајан простор.
Не небо : све док људи не одеру небо као кожу са
животиње, све док лажног бога за њим не открију, све дотле неће
бити краја злу и невољи!…
Већ – дух. Дух може да се одрекне онога што је пред њим,
да се одрекне онога што је за њим, да се одрекне онога што је
између, кад хрли на другу обалу постојања. Ако је дух потпуно
слободан, душа више неће упасти у рођење и заробљеност.
Онај ко се приближава потпуности духа, ко не дршће, у
кога више нема жеђи и нема греха, он је сломио све бодље и
несавршенство живота пролазног…
Истина је води напред, сећање на судбину човекову и
људске животе који се пале и гасе. Све болове које је одболовала
некада беху себични, и страх од смрти беше себичан. Јер смрт је
свим људима заједничка, па ипак кроз те страшне јазове води
пут према Господу.
Највећа срећа коју смртник може замислити јест женидба
по којој се сједињују два срца у љубави. Али има једна још већа
срећа : то је сједињење с истином.
Смрт раздвоји мужа и жену, али неће наудити онога ко се
венчао са истином…
Свет је највероватније саздан од крви и измета богова, а
Кућу светих ратова је сазидао Господ уз помоћ анђела и неких
праведних душа вере јаке, сакривши је ко непознату планинску
биљку чудотворна дејства од живих људи, да би је откриле душе
преминулих , скривену као птичје гнездо у стени, међу хрпом
камења, у обручу бусења, или у различитости неизмерног
простора, у барама и језерима, где није мање блистава од
расцветаног локвања у загрљају корова…
Једна је стаза, без краја, којом хрли душа.
Једна је Кућа светих ратова, иако је називају разним
именима.
Од земље потиче дах и крв, одакле потиче Душа?
Ко заиста мисли да зна и ко ће души рећи које то стазе
воде ка Господу?
Душа види његову најнижу основу, а он живи у тајним
врховима.
Први човек, Адам, постао је и први покојник, први мртвац.
Као првом у Кући светих ратова није му запала и круна тога
света. Круна је запала оном што беше у почетку, а то је Дух.
Онај радосни дух што рече: „Хајде да начиним светове из
себе сама!“
Јер дух пожеле да буде многострук и стога се задуби у себе
свемишљу и снагом те свемисли он створи све видљиво и
невидљиво. И у све што је створио, дух у то уђе, и ушавши у то,
он поста оно што јест (тамо – на Земљи) и оно што се чини да
јесте ( овде – у Кући светих ратова), и оно што се чини да није
(у највишим сферама – где влада Младост без старости и живот
без смрти).
Дух поста оно што је зацртано и оно што нема црте; он поста
оно што има облик и оно што је безоблично ; и поста знање и поста
незнање, и поста истина и поста лаж.
Да: Господ поста свеколика истина, он поста све што постоји,
видљиво и невидљиво.
Пролеће, Мишљеновац; Звижд – лето, Београд, 1999.

 

ЛеЗ 0005429

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s