ЖАБУ сањати у бистрој води језера подрумског …

Славуја и тикву,
јасмин, сунцокрет,
грм рибизле,
рани расад,
под прозором,
штиглице и чешљугаре,
у градини,
з н а ч и: мутно
сећање између винских буради
плови, као тиква површином.
Јој!
орах боље памти
од ујкиног дома
и велике жабе, туге.
Но, најбоље вечност
чува мала жаба!

*
ТРЕШЊУ сањати
на острву речном
и пупове врба,
и дрхтав спруд,
з н а ч и :
Радуј се!
Радуј се првој светлости.
Обавијен облаком белим
Анђео плови као велика мрена.
Из пупка света,
из балавозелене запршке баре,
изроне пуноглавци.
Гране трешања и брегунице
бешумно и дубље у нестварност крећу.
Свака је трешња,
орах или храст,
посвећена у вечност, срећу.
Крици копчева, цилик брегуница,
што се разлежу,
конац лета стрпљиво затежу.
СЛИКЕ се, као коштице трешања,
лишће и муљ на дну баре,
у провалију сећања полако слежу.

*
ОГЊИШТЕ сањати,
вилајет тамни,
вериге чађаве,
ченгеле, бодеже зарђале,
зрна пасуља,
љуске јаја,
бубашвабе,
ројте паучине,
змијин свлак,
цигарета остатак
пожутели, које је неко пушио
пре тридесет година,
свеске са раним криковима,
вргове, жбанове,
ексере, висибабе процветале
на Српску нову годину,
тартуф из Хомоља,
катран и коломаз,
кантарион, здравац,
салеп, руту,
и сифилис,
бубе са јасена,
з н а ч и :
унакрст дивљином заборава
кренути с новом метлом.
Јој!
арамбаше земљу по’араше,
торбоноше плен однеше:
мишеви се у салаше
с буљунама уселише
(празнина празних година).
ЗМИЈА ЧУВАРКУЋА
у дубини црног гротла
под пепелом скотурена
сном спокојним спава.
Сањајући пламен
што сажиже паукове и мишеве,
шупље орахе и жиле
дивље крушке никле испод репа.
Пламен с’ неба, или искру
укресану из угарка што јој греје
пршљенове залеђене.
И гвожђе омекшава на пламену,
и вериге и ексери –
ко зна када закуцани
у дуваре из којих буја
зелена и густа козја брада.
Старо и крто гвожђе
пламен подмлађује и очвршћује.
Није још тренутак
иако нешто светлуца у мраку
(трула врбовина?).
Ти пламсаји бледи у сну
брадатих лажова и оних ћосавих
над мочварама и подземним водама,
то је потпун мир,
лудило првог степена,
подрум мрачан и пун тегли –
киселине од туршије
од пре неколико деценија,
поган заштићена мраком,
мутна вода испод темеља Куће,
што гризе полако и сигурније
од зубала оштрих дивљих вепрова.
Вода се увукла у Кућу и Трап,
у бундеве црвеножуте
и уз потпору црвенога ветра
направила – смрадно блато!
Нема петролеума у фењеру,
па се мрак шепури,
то гиздаво копиле трулих шума
и снова пихтијастих.
У мраку су затурена
огњила и кремен–камен.
Спустио се жар запретен
испод Пупка Света –
Лепенскога Вира –
из кога би могла пре да кресне
искра, но из Пустог Огњишта.
На багремовом листу
сада тугованку свира
(уместо Домаћина, пастира),
ветар црвен – црвен ветар!
Ветар од кога се образи
брзо зарумене.
Не као трешње,
већ као дланови од аплауза.
Ту грозницу је донела
жена што је предводила
колону из шуме.
Она је огрејала тур
војничких чакшира
пред сеоском општином,
док је горела Архива,
Књига мештана,
Пореске књиге.
Низ брда, као мрави,
у непрегледним колонама,
док су силазили Руси,
она је потпиривала ватру,
која ће горети годинама,
док не сагори скоро све,
салаше, лугове, дрвене плугове,
маршале, наполеоне, кутузове,
па чак и њене – гузове!
То беше – предвече,
а следећег јутра – мобилизација. . .
Докотрљала се Бурма Златна
однекуд на пусти спруд.
Неће је наћи жене што распростиру
трубе платна,
већ Изабрани, у сну,
тражећи печурке на врбама (труд).
С Бурмом на шестом прсту
кренуће Налазач према дуду
на чијим гранама блиста
гривна од злата.
И кад је узме и стави на руку,
почеће да се издужује,
савија,
у снажно тело змије:
пола црвено пола црно.
Та змија има ноге!
Црне и беле, дугачке и танке
и човечија стопала!
Ето је изнад главе
Хоће да пољуби Налазача.
Крупну главу змије он зграби рукама –
не да пољуби, већ да угуши.
Људи долазе,
али нико се не усуђује да прискочи у помоћ.
Змија попусти и неочекивано уједе
неког другог, најближег.
Изабрани види рану,
белу рану без крви,
и чује глас са неба:
„Исцедите отров брзо! “
Из ране цури гумарабика и пихтије.
То није рана неког другог непознатог,
већ рана Мајке.
Повеза јој руку изнад лакта
опутама од липе,
и кад искоче вене
Спринесе ујед Огњишту, најбољем мелему (пламену)…

*
Размишљам о старењу, о боловима у раменима, о замарању
тела, док чекам да машина испере шарени веш, док се поврће не
скува.
Мој чукун – деда је умро прерано, још док су му била мала
деца, под околностима никада протумаченим.
Мој прадеда је настрадао трагично у најбољим годинама.
Мој деда је умро од болести срца у шесдесет и трећој.
Мој отац је последњи срчани удар преживео у седамдесет и
четвртој…
Једино је мој прадеда по мајци доживео стотинак година…
Био сам нерођен, или врло мали да бих понеке од њих боље
упознао…

Чини ми се да треба да урадим и завршим толико тога и да
сам тек на половини пута у четрдесет и деветој…
Они су живели у свету који је имао патину,
чак и кад се чини да је био храпав, нерезбарен.

                МЕСЕЧИНА

Опет – јасно – као пре много година: први пут.
Жалосне врбе,
градине,
поток (иза јабланова).
Друга Мала. Лавежи.
Црне прилике о којима се тако мало зна. Црне прилике, што
су дошле главе многима. Небески пољубац Венере и Јупитера. Некога
сам у сну убеђивао нешто, неко ме је убеђивао у нешто, у оправданост
злочина. Ћерка Страве, купус који је почео да се квари…
Рат је прво почео у главама, пре земљотреса и пољупца Венере
и Јупитера. Самоубилачки порив команданта Црних Прилика. Зли
духови ничу као зумбули и варичеле…
Ведро небо; лавеж; ветар. Празне стазе и године. Шимшир
памти. Степениште напукло, зелено. Од маховине. Мекозубе…
Очево ћутање; мирис коприва што се кувају; и ветар. Све се
то шири као кругови на води, кругови ратне неурозе. И музика,
потмула, с краја села. Вест је кад неког донесу, да сахране.
Како је далеко све оно што пре два месеца беше!
(Холбрук, Хил, Петрич и Мајорски у Београду.)
Сада се с неба полумесец и сателити смеше.
Кокошије ноге витла ветар, и облаке.
Бомбардери невидљиви небом језде и ракете
репова лисичијих, што ретко      

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

Дим долази из пећи, из очију. Из даљине.
Написао сам наслов, прво сам написао наслов на почетку
листа. И нисам имао Воље да и једну реч више напишем.
Дошла је ноћ, и опет је свануо нови дан.
Из ушију, из обрва порасло бусење…
У томе је било све: хороскоп, судбина, тачно предвиђање
догађаја…
И када сам поново хтео да наставим, огласио се Анђео: Оно
горе не важи (мислио је на првобитни, погрешни наслов)…
Бојно поље
Колико крви, колико мртвих војника, мудраца, песника
локалних, покондирених тикава, глупака!
Остао само омот од њихових књига! Ухолаже, патрљци
оловака, замршене бледе машинске траке, делови бусола и других
инструмената за брзу оријентацију и мерење притиска…
Колико лешева дана, бесаних ноћи, недеља, година!
Лешеви илузија!
Скршена копља, зарђали мачеви.
Лешеви пријатеља и непријатеља, јунака.
Лешеви тумача звезда и тумача књига.
Лешеви врдалама и лицемера, великих спавача и цинкароша,
библиотекара и осредњих списатеља, скрибомана амбициозних,
чиновника и циркуских аранжера, расипника и слободних стрелаца!
Сви су нешто писали, а песме и доставе: плаћени и неплаћени
писари, благајници, попови, полицајци, козари, дошљаци, староседеоци,
стршљенови, гуштери, рогоње, прозелити, банкари, лекари, и многи
други који су пристали да им набаце на плећа самар, жути мрави и
паукови, подводачи, ушкопљени бикови и пискарала новинска…
Умрли су усред умољчаних књига, каталога, масних великих
слова тиражних новина, сабраних / изабраних (не)Дела: у помрчини,
дакле, без свеће!
Сасвим ослепевши од неколико легенди и (за)блуда!
А због чега?Због чега?
Нису знали. Не знамо.

Тек кад буду помрли, тек кад буде никла трава из гробова,
тек – кроз десет или двадесет година, моћиће да се одговори.
Иако ће и тада многа питања остати без одговора. Јер мртва
уста не говоре. Из мртвих уста кошутловац ниче…
Дотле ће Овде успевати коров. Коровска биљка, рен!
Засадимо рен! Једино рен! И по неку дињу!
Није пустиња около нас, већ у нама. Врбе умеју да луче
пљувачку, а песници су остали без важне жлезде. Пљување је
природно и лековито. Пљуни зато, испљуни сваку длаку на језику, ти
што се загрцну од облака песка и нестајеш испод пешчаних дина. То је
једина награда коју заслужује сваки караван песника, већина, па и они
који мисле да су другачији, сви који већ имају репове и репиће; својта,
рођаци, кумови, пријатељи. Ово је време за пљување, не за састављање
сонета, мадригала, дитирамба, химни и ода. Болестан си од непљувања,
песниче који ћеш бити заборављен већ сутра, болестан од толерисања,
лицемрја врло уносног, болестан скоро неизлечиво…
Опонашај врбе, кад никада ниси умео да будеш свој. Време је
за пљување, а не за објављивање безбојних књижица о туђем руву и
круву…
Да би неко био андрогин и песник – а таквих Овде и Другде,
једва да има неколико – треба високо да надрасте уобичајени
провинцијални и парохијални појам Творца.
Андрогин добри дух Целине, циничан, неповерљив, стрпљив
до лудила и доследан нема страх, ни чир на желуцу, јер му је желудац
челични, кокошији, змијски, анђеоски: он све на крају крајева свари :
камење, шљунак, гуму, отров, преживаре, сујеврја и заблуде, тамјан и
лимун, клеку и мед, трње и челичне замке, ланце и чађаве вериге,
пекмез и бели лук, трутове и бумбаре, самозванце и слонове, змије у
овсу, крушке у ракији, балканске ендемите пијане у парку што мокре
уз стабла као улични пси, морбидна раздобља и уображене занесењаке,
трагедије и фарсе, тетке и медведе, јефтине курве и елегантне
куртизане, педере, масоне, уштављене богомољце, уреднике, издаваче,
јаја корњача и јајашца змија, хаос, посувраћеност, магареће уши
листова књига, заборављена писма, нереалне концепте, краљеубице,
промашене поете, примадоне с чарапом на глави, незналице које су
тобож надахњивали стари и нови митови балканског поднебља,
фалсификаторе, арлекине, барбарогеније, неисцрпне залихе одлагања,
очајања, богатства мрачних трапова, кристале леда, лишће орахово,
цвет кромпира…
Очевидац не тражи тематику, све му је дато. Гледајући својим
очима сазнаје самог себе. Кроз то сазнаје све, и поезију. Све тајне и
божанску енергију. 

Ако је неко заиста прави песник, он не може да буде једна
у низу ствари, једно у низу бића. Он је сам поезија, он је сам свет,
он је непоновљив…


       Бела помана


Изађите на светлост сви покојни – умрли без свеће!
Изађите, као што Сунце излази!
На брегове, на падине, на обале, на спрудове.
Доста сте лутали по мраку не сналазећи се.
Изађите на светлост!
Приђите белуцима, белој трпези, белим застиркама, белим
пешкирима, белим корпама, белим јајима, белим лебовима, белим
свећама, белом пламену…
Наједите се белог, напијте се белог, огрејте се на
светлости!

ЛеЗ 0005428

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s