ЗАГОНЕТНО ПРОЛЕЋЕ АPPASSIONATA

Или грми, ил’ се земља тресе, ил’ динамит разара брегове?

Помрчина је гушћа од пекмеза, Београд је црњи од гаврана. Свима је
на уму кошмар и Ноћ што личи на Пакао и блесак огња. Јер је Ноћ.
Бршљан подрхтава и обавија се око стабла исисавајући му сокове.
Бршљану су пуна уста слободе, иако никада није сазнао
слободу.
Сад треба да говори Семе, онај што се умирући поново рађа.
Говори, багреме, расцветани, посечени. И ви што вапите да се
заустави велико зло, а завршавате код судија за прекршаје…
Гукни, страво, што си ушла у све, у кости.
У коштану срж и у мирис пољског цвећа.
Треба да говоре мајке – на њих је дошао ред. Не странке,
потпароли странака и вође, команданти. Не цензура, неубедљива.
Говорите ви, мајке, што сте послале насмешену своју децу, синове
неожењене, а враћају вам крваве масакриране лешеве.
Чак и они који ноћас нестају, или су погинули током дана, јуче
и прекјуче ; војници, девојке, мајке и одојчад: Говорите својим гласом,
у своје име, не муком почишћених, пре времена, као плод из материце
Сад је тренутак да проговорите и ви, што сте одувек ћутали:
говорите, бескрајни редови, младо жито што си навило класове :
кажите шта стварно осећате и мислите!
Док с Крстом на леђима идете према узвишењу, где ћете
умрети како се умире…
Шапућите – не телалите као Цигани што су окупирали
камену улицу; реч по реч, шапућите из рушевина и гомила пепела,
из гаравих сокака, јер се свака реч уписује у Књигу живота…
Тако бих хтео да вас чујем, Сада и Овде. Говорите ви што не
читате новине, не слушате радио, не гледате телевизију.
Ви, којима нису потребни извештачи, јер гледате уживо све, и
властито Распеће.
Говорите по памћењу и без страха. Ако нема речи, говорите
великим очима.
Сад треба да говоре велике очи, Семе, Онај што мене гледа и
не зна да ће ускоро умрети. Кажите, ви, што сте унапред жртвовани,
знате ли зашто све ово?
Ветар доноси мирис белог багрема, прозори су отворени
широм због детонација.
Моја постеља је врста сеизмографа…
Гле, видим отворено небо… 

*
Ко Одисеј, пловио сам морем, можда истим?
Задар – Дубровник, и свуда су се наше стазе укрштале,
љубави: на Локруму, на распуклим стенама, између јутра и пинија,
између поднева и пљускова, између морске пучине и садова олеандра,
између морске плавети и морског гробља. (Између једрилица и
Библиотеке Валтазара Богишића, Цавтат)
Између руменкастих сенки олеандра и еукалиптуса.
Водио ме је поветарц, зефир, можда и анђео из небића у биће,
до понора Медитерана, фјордова, стењања ветра у боровима изнад
мора. Зар нисам био налик на инсекта чији поглед заклања травуљина?
Налик на виторогог јелена који плашљиво издалека вири кроз просек у
шуми?
Љубави пуна сокова смокава, пуна сласти, пуна зрелине, као
грожђе по врбама око Скадарског језера, као распукли нарови, тежино
и муко коју не могу пренети на другог, осим на анђела, на дуге године
којеће уследити после лета 1976…
Стојао сам на врху тврђаве и гледао преко залива ишчекујући
да те угледам у уобичајеној тишми пролазника на мосту…
Месецима сам мислио само на тебе, у Црној Гори, после,
обузет чежњом неизрецивом, сотонским болом опроштаја опојнијим од
црног густог вина.
Да ли те је поплашила толика чежња, као дивота Скадарског
језера?…
 
*
Ааааааааааааааааааааа! тако се оглашавао зев велики и
незабораван као сирене бродова на мору, као треперење морске
пучине…
Мислио сам да ће све бити друкчије када скинем војничку
униформу и месецима се опраштах од обале Рибнице и Мораче,
јоргована и ружа, и жутих сахарских киша…
Собица изнад Цветкове механе (смедеревски пут) – собица
испуњена књигама и месечином, у којој сам опет мислио на Задар, чак
и онда када су поново процветали јорговани, а у моју собу се ушуњала
ћерка неког другог пуковника…
Ја сам се вратио болестан на смрт, раскомадан, а сви су ми
говорили да сам се променио, променио. Бол има особеност, као и све
друго на свету, да се таложи и да застарева, и чежња исто…
Снег је завејао степениште собице; куповали смо лож уље на
бензинској пумпи, док нам се ветар увлачио испод капута као псетанце;
сасвим непозната девојка у бунди а ла Ана Карењина, елегантна,
усамљена, несамопоуздана, дуго ме је пратила погледом, мало је фалило
да јој приђем – ко ми је бранио?…
Да ли ћу икада више видети Радовче – које сада засипају
бомбама, као и аеродром на коме сам обезбеђивао долазак војних
авиона из неке од база у Словенији – снег на Радовчу, где смо ишли
на гађање?
Спавали смо у снегу под шатором Максути, Невен из Задра,
десетар Шаин, ја и Прво Дупе ЛПА. Телевизијски Дневник
Београда био је обавезан. Ђорђевић (Косовар) узвикивао је моје
презиме испод једног од шатора. – Шта хоће кога врага?
Ништа.
Сви су брзо заспали, а ја изађох и кренух планином снежном
у ноћ необично тиху, у поноћ тмасту…
Официр или калуђер – таквим занимањем сапиње се снага, и
непрегледном дивотом белине снега…
 
*
…откуд, забога, све то испада? Из какве вреће? Тај конкурс
за причу „Политике“? Тај конкурс Удружених издавача за … срање у
боји? Је ли то сачувала досада – она што ме (из)водила у велике и тихе
сунчане недеље у паркове, који су задавали свирепе ударце нежно и
често, и безобзирно у тихим ноћима усред града заветованог Дјеви
Марији?
Одлазак у унутрашњост – Пожаревац – Мишљеновац –
Кучево – Зеленик – Голубац – манастир Тумани – Мајданпек -Благојев Камен – Вуковачке Баре – са својим огромним спрудовима
дрхтавим и усамљеним; прашњави пољски путеви сличним оним крај
Дрине у Мачви – био је одлазак у све дубљу, дивно устрепталу: не
даљину – дубину.
Могао сам да видим на дну подморске гребене, високе стрмо
одсечене обале и путељак где пландују стада, где ашикују окарине и
локвањи: пуцало ми је пред очима нешто бескрајно и блештаво као
летња небеса…
Могао сам да видим храм Св. Доната у Задру, Турску кулу
(у Голубцу), Рајкову пећину у Мајданпеку, где газим по сомоту од
јутра боје слеза, напрежући очи надуте и уморне од несанице…
И брегове изнад Прибоја на Лиму, у октобру, кад лишће
постаје црвено…Јер је љубав налик на залуталу душу, која не налази
смирај док не нађе адекватну гробницу за…
Одабрана дела Марсела Пруста…
*
На мом столу је све више књига, све мање речи правих, и
правих пријатеља (ако их је икада уопште и било?).
Домаћи задаци издавача нису написани.
Увалио ми је, у осињаку, пола метра шарених књига…
Треба променити друштво, постељно рубље, детерxент, место
становања, радно место…
Котрљају се планине, делови планина изнад главе.
На малим се стварима одају лицемери.
Све је талог, све(т) је талог.
Познавао сам га, мислио да га познајем. Наводно, професор.
Пробисвет, доушник, кафанско њушкало…
Није једини. Има их много више, него што би човек могао
замислити у најлуђим својим помислима. Раде важан посао уз помоћ
духова паклених…
Говорим о бетону… Ругам се… тумачима катедарским…
Бетонска плоча је иста као пре пет, десет, педесет лета…Бетонски
стубови културе још се држе, бетонски лукови…
Много фини и начитани. Аналитични. Акрибични. Пробрани…
То су они…Дресирани од малих ногу…
Читавог дана околишим око бетона, око тешко ухватљивих,
већ позеленелих бетонских кошуљица…
 
*
Као пресађени фикус, примио се страх.
Киша тихо пада.
Небо је пуно знамења, гора је болесна. Киша тихо пада…
Бојим се мрака и тмастих облака, крволочних паса пуштених
са ланца…
Момци не разговарају. Не умеју. Лају.
Сиротиња све дубље улази у немост.
Сви хође џабе, али нема џабе ни код бабе!
Телефонирао сам Стени…Лукави мали људи и песници склони
шићару нису моје друштво.
Киша тихо пада. Кишо, тихо падај!
Гракћу гавранови на западу, небески поштари…

ЛеЗ 0005427

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s