ЗМИЈСКО КОЛО. КАД ЦВЕТАЈУ РУЖЕ

Сви су овде сумњиви и зато су подвргнути темељној провери
Духова, не анђела..
Сад цветају руже, али и перфидност: Бога су овде разапели –
Лажна наука, Муж и жена, Лицемерје што се обукло у хаљине
искрености, Страх и Т(ер)ор, Мафијаши што бране мафијаше
реториком демократије, Демократе што освајају и шире слободу
Крвљу, Огњем и Пепелом.
Све сам наслутио, све предосетио, у врту расцветаном од
ружа… Силвија Плат је правила песме од рецепата и пепела. Мој
млађи син покушава да удахне пену проврелог млека најранијих
успомена…
Чини ми се да бих имао много тога новог и важног да
саопштим и пошто никог другог нема у близини осим багремова и
ружа, најсврсиходније би било да то кажем тихо једном расцветаном
багрему – жутом, плавом или белом – што је могуће краће…
Признавши, да би пред набујалом травом, или прашумом у
врбаку пуном бисера росе, пужеви голаћи или козе, од мене били
речитији!
– Багреме, све сам предосетио, преживео, катастрофу и
најдубљу срећу, маглу и отровна испарења, док је с твојих мирисних
грана процветалих, нагнутих над виром, вејао густи мирисни
снег…Детонације су навирале потмуло уз реку крај које сам
одрастао, у сутон; голубови гриваши су гукали на високим
тополама на другој обали; и фазанке су се оглашавале у густој
трави…Бог ми је послао поруку из срца Европе, а донела ју је
екстравагантна Г- ђа из Париза, причајући о својим каваљерима, не
о Наполеону – о високим курајлијама. Бираним речима. Слатким.
Умазаним саћем багремовог меда…
Фотограф се труди да ухвати између плочастих белих облака
осмех Сунца, док спровод улази у гробље, спровод обасјан као крило
пчеле, уливајући се између гробова, као кап кише у ружу…
Најлепше слике измичу фотографима, песницима, сниматељима, јер
нису нумизматичари.

Јер су порасли у тами, увијени у пелене од новина пуних лажи,
гордих, умишљених, ретардираних и препарираних, навукавши на своја
лица образине, које им одлично пристају у тами. Образине што су
срасле са њиховим лицима, тамним, иако напудерисаним. У тој тами
није било блага, осим трулог меса за црве и воња кајмака поплаве… У
том мраку не вреди расађивати ни кактусе, јер се не могу примити…Ту
једино брзо расту отровне печурке и цвета перфидност несавршена…У
тој тами је свака будалетина заштићена тамом и влагом савести. Почев
од оног тобожњег значајног писца налик на месара до оног маторог
кокошара, што се крио по свињцима пуним бува у време метежа, до
оног високог носатог песника, што је издао прво себе чим је
прокукурикао, и до оног излапелог академика што жваће бурек у
супермаркету чекајући у реду пред касом: сви личе на мрак и вампире,
или на дебеле маторе Циганке, што су остале без речи…
Веруј ми, багреме, Руси и Кинези нису прозор у овај свет, а
о ономе с ону страну и да не говоримо…Руси и Кинези су
метафора… кинеска четврт је метафора… каубоји су метафора…
Стара Европа је метафора… слобода је метафора, и о њој се
толико прича зато што је још нигде довољно нема… Хаос је ближе
онима што се спремају за напад и нападају и онима што се бране. Све
личи на мит; напад је најбоља одбрана; већ виђено… Упркос свим лепим
речима, упркос свему, Европа крвари, пробуражена и осрамоћена,
преварена ујдурмом похотљивих богова, што се претворише у лепе
приплодне бикове: она није зачела дете, што ће кад једном порасте
помирити Стару и Нову Европу, већ монструма… Мит нам је дошао
у походе, уместо очекиваног измирења, земљотрес беше опомена;
неколико секудни: и све је доведено у питање…Хиљаде и хиљаде
ратова, и више од седам ратова само у једном веку (много и за велике,
а погубно за мале народе), и мит говори, гракћући као гавран, као један
од оних гавранова што имају више од 250 година, мит се оглашава из
епицентра, као земљотрес. Митски градоначелник се оглашава са
једног тавана сеоске куће: Ево где људи спавају!
Мештанин налик на Св. Јована.
– Шта хоће, од тих људи опседнутих митом, Бог, шта свет?
Погрешно питање, Бог се одавно не обраћа више ма коме директно,
већ преко знакова. Чак ни преко посредника – пророка, јер су побијени
и исмејани…
Монструми и митови, крв и пепео, они који су умрли пре
неколико минута, или јуче, прекјуче, умрли су за свагда. Европа је
крвава и осрамоћена; Олимп је експлодирао и гробови су узлетели
према облацима, гробља и храмови, и ако је неко преживео све то, сву
ту страхоту, ако је мушко, нека се смилује земаљској наложници
врховног бога, и нека покуша да је оплоди семеном племена и
нарашатаја немилосрдног према монструмима и Миту…
Веруј ми, багреме, Европа коју ја познајем је лепа. Има
брадавице боје јоргована. Дошла је у црном сатену. Спала јој је
шминка у дечијој соби…Али то није поружнело њено лелујаво
обличје, она од тога није постала ружна. Као намештени осмеси,
развалине осмеха, шуша на првом програму државне телевизије,
што немајући никаквог избора, мељу, мељу, до у бескрај, мекиње!
Монструми и мит не могу никога ни у шта да убеде…Не може
нико да им зачепи уста…
Рат је племенита метла, каже неко, тамо где има више гробља
од слободе, више монструма и митова од Истине и измирења.
– Обесите га, обесите! – урлају невреме и жене у црнини…
А мртви? А побијени? Невине жртве? тако питају они што већ
плаћају крвави, најскупљи цех.
Све што могу, док пролазе ноћу крај авлија пустих, и ограда
од процветалих ружа, ружа које управо цветају, то је да потону у
густину мириса и мира, у дубину пролећног предвечерја, и да се помире
да ће бити заборављени, као цветови кајсија и лала, и цветови ружа
који баш сада цветају, чим свену…

(….)


                    ЕРОИЦА
 
                                 Лудвигу ван Бетовену
 
 
Све су веће количине страха, све је више безубих.
У све се умешао диктат(ор), у стадо, и у старење.
У брачне постеље, у црвљиво брашно, лоше варење.
У бубреге, у мозак. Не камен, него – Шок!
У свему је врховни командант врагова.
Ваздух је огаван од смрада лешева, узалудних жртви.
Преварио је све, и себе. Не могу му опростити
савременици, потомци, преци – живи и мртви.
Сад су му на трагу небески анђели.
Тиме је ушао у историју – побуњени анђео:
умесио је тесто крвавим квасцем
да би се погостио са својим оцем – Нероном -шрасцем.
Закаснеле су све опомене, савети, критике.
Није крив народ, већ усуд самоубилачке политике.

Увод у ДЕСЕТУ СИМФОНИЈУ

Управо треште громови и војни маршеви.
За кога?
Зло се враћа тамо где је започело. Клин се клином избија.
Ускоро ће нестати и светлост, али свеће су на дохвату руке…
Пролази у сутон жена и виче : Не! не! не!
Ко је она? И коме то говори? Детету што још је мало и
неразумно?
Мрље напредују као зли језици, лижући све златно, ведро и
лепо…
Спушта се сутон, дана, века, миленијума и наредни ће дан, век
и миленијум бити слични претходним, ако Европа не роди копиле, што
ће је измирити Стару са Новом…
Зли духови су се вратили – не да победе себе: они то никада
не могу… Зли духови ће наћи своје паклене суђенице, у сутону века све
црњем – црње од талога кефеног. Монструми су се удружили и
договарају се о подвали иза грмова ружа процветалих…у тами.
Европа је победила Неевропу, Победа је Пораз.
Музика ће их ујединити и измирити, зна славуј у врту
расцветаних ружа. Њега не плаше монструми и митови, јер је занат
хармоније научио од небеске голубице и на небу је упознао праву
Победу.
Мора ли бити?
То мора бити!
Тешко донета одлука представља музички тестамент.
То мора бити! Лагано, мучно, после оштре борбе, бунила,
макар са последњом снагом…
Ко на себе узима тегобу живота, судбине и измирења, већ
тиме долази у милост праве победе…
После Празника Духова
Написао сам МОАРУ ПАРАСИТУ
само пре једног лета!
предвидео сам више него што сам желео,
на Пусту воденицу, сада, личи, све, на Балкану…
Знам како меље воденица кукуруз и пшеницу и како меље у
празно. Познајем те тонове прожете прштањем воде…Препознао сам
ту мелодију: сад је слушају моји синови, јер су несрећни и рођени у
погрешно доба! И на погрешном месту. Мртав је дом у коме сам је
слушао и покојни су сви они у њему којима никада не показах довољно
своју љубав… Ти гробови су обрасли травом – ко ће о њима да брине?
Или о онима на оближњим планинама које су окупирале шуме и кратка
памет потомака?
Одјекују позауни и бубњеви у амбисима заборава; мелодија и
сећање су наџивели деценије, и мене ће наџивети, јер мелос и
музика трају дуже од људског века и гробова, надгробних плоча, чак и
кад су од мермера, и обзира неурачунљивих потомака.
Склопљених очију, видим дворишта крај којих сам пролазио,
напуштене и неограђене куће, олеандре, жуте и црвене прутове, дуд:
зар су само те слике од свега преостале?
Не: остало је и небо, кеј, платани, склоп брегова, хоризонт и
поларна светлост, даљина и вечерња магла, невиност коју препознајем
на пупољцима усред бокора божурова, туга, која је много више
сачувала: читаво богатство, искуства која су згуснута и сакупљена као
заостали класови када је жетва завршена; све је ово само увертира…
Мој је завичај у потпуном мраку, моје родно место је у мраку
(Беогрда, Крагујевац, Ниш, Нови Сад – три четвртине оног што
називају Србија); електране су бомбардоване не само меким, већ и
разорним бомбама…Не могу да спавам, јер знам и видим ко плаћа
цех…Колико је већ убијених?Зашто крију? Докле ће убијати?…
Струја је укључена иза поноћи; био сам заспао одевен, а радио
који је био укључен, пробудио ме је грмљавином страшних вести…
Саслушао сам задихане рапорте из Београда и Брисла, и
изашао из нове куће у мрак и пошао према оној старој, према соби у
којој сам се родио…

Ниједан други прозор није светлео…Чуо сам славуја из
помрчине и глас сушњаче.
Упалио сам светло у Библиотеци, али на мом радном столу
нису биле цигарете и упаљач. Вратио сам се у нову кућу и нашао их на
нахтказни крај постеље на којој је спавао мој старији син.
Са прага Нове куће видео сам светло које је допирало из
Старе, из Библиотеке оставио сам мало одшкринута врата.
Био је то сноп светлости, једине светлости.
Јер, рекох већ, читава је земља у потпуном мраку, многи
градови и многа села…
(24. мај 1999. године, око 2 часа после поноћи)
 
 

ЛеЗ 0005426

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s