Анђели су ме водили кроз сан,
кроз зеленило, сјај и расцветана
кромпиришта.
Анђели ће ме одвести преко међа,
на крај света.
Анђели су ме повели на оне ливаде
на планини. Анђели говоре погледом,
удахом, уздахом, меланхолијом.
Анђели говоре кратко, а кажу много.
Анђели су ишли стазом зараслом травом
кроз багремар на брегу, ћутке, с душама
дечице прерано умрле, непознате…
Светлост је порука анђела.
Њихово ћутање ми је блиско.
Покушавам да разумем њихово стање.
Анђели говоре покретима, ходом
Деца су ми се смејала у сну, из багремара.
Не и непознати анђео…
Они су силазили у оно небо у мени
и нестали су без речи напуштеном стазом
на истоку…
*
Стиже ли ме умор или бољка тајна?
Са дна срца диже се талог срчани, горчина.
Сардинама је комотније у конзерви
од гужве у градском аутобусу!
Призивао сам анђеле, језа је силазила низ кичму.
Бојао сам се да дубоко удахнем;
снег је престао да веје…
*
Магла кроз коју пробија светлост:
ум упрегнут у избор по сродности.
Охрабрење дневног хороскопа:
видећемо ускоро његову тачност
или произвољност…
Тај ониски човек заједљива погледа
(из околине земунске пијаце): вршњаци
се помажу, намештају једни другима послове,
признања, синекуре…
Вршњаци које познајем су
друкчији. Књижевни живот: паучина.
Паукови су окрупњали,
паук који је појео много мува
биће поједен од већег паука…
Ум упрегнут у запрегу болесне, прикривене сујете.
Тај паук ме је све време вребао,
све време је лучио паучинасте мреже
да се заплетем у, како би ми у сласт
срж исисао!
Погрешни прорачун!
Паук тезгарош.
Гем несит.
Књижевни живот, ха! Муве које зује.
Нема више мува. Не чујем зуј…
*
Не бриши. Ништа!
Истинито упозорење Успомена.
Стихови, дотерани накнадно
не вреде ни лулу дувана!
Пребрисано је искуство –
истински подстицај!
Легенде о изградњи Арсланагића моста
или о Јелењској Стени, Бојнатовцу,
цркви – брвнари у којој је крштен
Карађорђе Петровић.
Разгледница Вирпазара (у боји),
писмо војнику Xерију од једне Љиље
из Београда (1977), јутро у тврђави…
Тридесет година у Тврђави!
– Побратиме, где си?
Да те нису прекомандовали?
Да се ниси оженио?
Да ниси погинуо у лову на лавове?
(Из писма датираног 9. 12. 1976)
– Другима пишеш,
а мене ни да се сетиш?
Миканова и Секина новогодишња честитка 1977,
Шибеничка 1. Београд.
Брошура: Шта су то неурозе?
Оригинал писма Ани из Кракова.
Две странице рукописа
Једина љубав Максима Маслова Руса.
„…Волим да седим у сумраку и замишљам
како те распасујем крај Скадарског језера
да бих сагледао твоје унутрашње лице
као младеже…“
То је записано на једном папиру, 23. априла 1977.
увече на Ћемовском Пољу, ко зна којим поводом …
Покушавам да се сетим
и видим
рацветане јорговане,
расцветано језеро,
рацветане касороње
и дуг камени вирпазарски мост
и једну лепу црну седамнаестогодишњу девојку,
чије су очи модре као рацветане перунике…
Будала памти, а паметан записује. Све!
И кад је мајку за сису ујео.
Будалаштине, као и сујеверје, у нашем свету
имају дубоко корење…
*
Заспала мајка код Мирослава, заспао отац код Мирослава, па притискоше његова анђела. Анђео се расрди па одлете од Мирослава.
Кад то видеше доњоземци, истрчаше, и почеше му кидати
дирку по дирку од срца…
Јој!
Гавран је на кућу пао и гракће: Мирослав га једино чује, не
његова мајка и не његов отац.
– Ту ти глас, за морем ти част!
Пробада ме срце.
Бојим се.
Чега?
Унутарњег живота који ће се отворити анђелима?
Унутарњим погледом хоћу да обухватим предео боје лишћа
коњског босиљка са усиљеним осмехом српске Циганке одавно
упокојене.
Затвара га грех (утвара са зубима комшинице).
Лула на којој паучина пуши,
писма која нису послата
и писма која никад неће бити написана.
Желудац се оглашава када не може да свари; бубрези говоре
камењем; снег и огањ. Попушио сам више цигарета него што сам рекао
речи. Месецима их не изговарам.
Унутрашњи живот је затворен.
Затрпан унутрашњом прљавштином.
Анђео је одлетео.
Јој!
ЛеЗ 0005430
Трећа србска ренесанса 