А ви, Духови, што доносите загонетне снове и привиђења (крв,
убиства, масакре; ратнике на гранама високих топола и голубове
гриваше, рајске вртове…), ливаде, крила авиона сломљена, рибњаке
пуне лиснатих рибица, лепе младе жене, и жене у позним годинама
– бркате (иако не старије од педесет и четири лета), сусрет
поклисара на границама међа старога имања, старога гробља,
поседа закоровљеног, узбуне око и испред гарнизона, окршај краљева
и окршај краљица –
хоћете ли нам се опет јавити и рећи једноставнијим
речима патријархалних пророка одгонетку снова ужасних?
Нису то експлозије из каменолома, јер одјекују из даљине.
Из равнице далеке и широке као ишчезло море. Јер и мора
ишчезавају, зелена , узбуркана и дубока. Нестају насеља читава,
гробља лете у ваздух, испаравају у висину као ишчезла мора.
Долине су гробнице, празнина је гробница. Овде је гробница, а испод
ове гробнице има још осамдесет и кусур гробница. Знају археолози
и палеонтолози о чему говорим. Знају пророци и они што бдију.
Бдење већ траје сто година: 1899 – 1999.
Нико не види да долазе по месечини: пророк Матија, који
је постао анђео, као и његов стриц Милош: јер лежу рано, као
кокошке. Долазе да објасне оно што су већ једном рекли о новом
народу што ускрсава као зелена трава на нашим ливадама.
И наша лудост, жудња да победимо читав свет, иако је
мудрије било послушати месечаре (неписмене креманске пророке)
и победити себе, јер се на измаку миленијума та победа само узима
у обзир.
Толики гледају у звезде и нико не види. Пустош: огромну и
сиву као море. Лудило; идолопоклонство; оно што је многима
дошло главе. Пустош сеје лудак, што ће завршити као и сви
блиски му; проклетство и пустош бризгају са неба као јесењи
пљускови без престанка. Пустош се цери из пукотина :
геометрија паучине сребрна казује, као и колона мрава, да пуст је
и мртав дом, и да су укућани пали у неописиву летаргију. Неки се
руше и обузима их дрхтавица, у којој бунцају, из које их може
повратити писак гајди и виолина – не звук сирена за ваздушну
узбуну, и ви, Духови!…
Уочи Празника Духова
Свако има своју причу
у којој прећуткује понешто.
Један има болест, други има заборав:
заборав у који су се сакрили
једна голубица и један занесењак.
Сто година тражим
оно што се скривало хиљаду година!
Мој сто је постао отпад
из кога већ бујају коприве;
клокоће вода изнад главе.
Знам да постоји она голубица
коју је волео Тесла
и која мора да је на небу,
а не у овом хаосу…
Клокоће вода изнад моје главе
и ветар прича мрсну причу
о томе како су неку невесту на селу
сви опробали на свадби пре младожење,
чак и онај тринаести, бировљев син.
Цигарета је догорела до краја,
али пепео се држи недирнут:
женска ме вара?
– Вара, каже пепео,
зато што неко може да јој плати
за услугу нежну, понавља дух паклени.
Ако неко каже истину – целу,
људи су склони да га оцрне,
чак и смакну.
На људском лицу може много да се прочита,
више него што пише у најбољим књигама.
Анђели знају да прочитају,
од њих се сакрити не може ништа.
*
Господ делује преко својих полуга, филтера и сита
Синоћ је грмело, пљуштало, помислих
бомбардују град; јутрос, ко у бајци: снег!
Шта човек може изабрати? Је ли ишта изабрао?
Тако говори само онај
који је у привидном дослуху са анђелима.
Није Господ многима очи затворио –
сами су унутрашњи вид зачепили!
Ослобађам се камења.
Покушавам да разумем карактер сусрета подневног.
Ширење кругова духовног општења
је небеска стратегија. Ширење до максимума,
јер максимум је минимум.
Господ даје подстицаје, али мало их је који примају.
Гиманзијалац буба лекције из немачког,
основношколац, румених образа, прилегао је (прехлађен) .
Фебруар је постао најдужи месец у години.
Не постоји „сезона без Господа“,
већ деценије, векови, миленијуми без…
Господ никога не напушта,
ни за кога Небо не затвара!
Никога ни у шта не можемо убедити,
ако из њега изнутра не зрачи Небо…
А његов сјај се понекад покаже у осмеху.
Помишљао сам на Немогуће
и на потпору анђела.
Опет сам се вратио истанчаном опажању
и сваку појединост сам узмимао у обзир,
изречено и неизречено.
Љубав према себи и према свету не може се
сакрити, чак и кад се савршено закамуфлира!
Генерације су стигле до Јаза
и бавиле се даљим заЈаживањем,
заустављајући смисао живота и стваралаштва…
*
МУЗИКА из космоса није оно што се може
чути на синтисајзеру. Претпоставке Гвозденог Века
и његових научника и уметника су погрешне.
Пробудио сам се рано (после ванредног стања)
и видео бројгеловски пејсаж…Субота је, дан задушница,
а у среду осетих болове у бубрегу (кренуо је још један
камен)… Није ме више болела глава, ништа ме не боли.
Ништа нисам сањао (престао сам да бележим снове,
што је погрешно)…
Покојну жену сањах пре много година, али
оно што очекивах да ће ми, макар у сну рећи,
није речено. Грешке понекад помажу да се схвате
претходне, друге, други…
Нисам сачувао први камен који избацих
после много мука. У њему је била тајна,
једна једина коју је требало да сазнам
(послао сам камен на анализу и тако га изгубио;
доктори рекоше – ништа,
као да они нешто знају! )
*
Неколико часова у мраку (ни толико),
јер се однекуд нашла свећа – патрљак.
Пишем спрам свеће, као у манастирској ћелији.
Писао сам и осећао нелагодност
не због слабе светлости,
већ због нечег са чиме сам се пробудио,
што је налик на бол бубрега и на горушицу,
а није ни једно ни друго.
Деца су спавала ушушкана испод покривача.
Вратио сам се у кревет, размишљајући о узроцима
могуће хаварије; мора да је велика кад дежурне
екипе не могу да је отклоне тако дуго…
Снег је јутрос падао када сам одлазио,
и падао је поподне, када сам се враћао …
Градски саобраћај је несигуран, никакав.
Шпекуланти већ крију шећер и уље.
Преживеће довитљиви све ово
помислих на Аутобуској станици видевши
једног пропалог новинара. Часни пропадају!…
*
Зовем.
Одзива се… магла.
– Отишла је пре једног сата!
Где?
Поплава у купатилу
Конкубина на леђима бика
Мишљење и певање
извиру из варнице,
из Сева.
Питања нису случајна,
закључци, изван контекста
(прошле среде), откривају
оно скривено, наслућивано
(врх ледене санте)…
Волео сам монструме,
а нисам знао…
*
Јутрос (у поштанском сандучету) Писмо.
Желимо да апелујемо на преиспитивање ваших
савести. Откуд данас међу нама толико неповерења,
оскудице љубави, завађености, осамљености,
одрођености…
Пише за управу парохије Те и Те
Протонамесник Тај и Тај.
Пред Велики пост 1999. године
(телефон Храма, кућни).
Једанаест постављених питања:
Да ли су крштена ваша деца и деца ваших
сродника? Да ли посећујете гробове својих
покојника и да ли пратите задушне годишње дане?…итд.
Срдачно вас Надлежни Душебрижник поздравља,
позива на сарадњу и жели свако добро од Господа…
Лепо. И попови организују верски бизнис.
Сви траже, али нико ништа – не да.
На послу – хијена,
љути се и показује зубе, што други
одбијају да раде њен посао!
Двадесет и једну годину радим у државој служби
и никад ни од кога не затражих да ми помогне
у делокругу мога посла.
Онај протонамесник је донекле у праву:
многи су се озверили.
Увредама прибегавају садисти.
Најгоре су жене које су све промашиле
професију, брак, живот.
Курве се бране плачем, не заборави.
И кад би сви овде искрено почели да
призивају Господа, двадесет година би било
потребно да се Он одазове!
Фијуче! Пљушти!
Американци бомбардују Ирак,
Турска треби Курде.
На Косову локве крви.
Прокишњава.
Лицемерје, пљушти.
И Бесмисао.
*
3 : 20 ч. Пробудила ме је кап,
левање воде. Слинав фебруар, грипозан.
Над мојом главом теку потоци,
као што су надолазиле у мом сну мутне воде.
Сан сређује (покушава да среди),
као велике силе хаос региона.
Нестаће народи, прећи у бледу легенду.
3920. године земаљски шар ће изгледати
друкчије…Нисам отишао, иако ми је
позивницу послала сарадница монструма,
тамо где се пева трла баба лан да јој
прође дан! Фијоке су пуне безвредних
ситница, као уосталом и живот у последње
време…Већина тзв. писаца мисли о себи
много боље, иако је сваки тринаесто
прасе. Сваки је продао душу ђаволу,
па и они најамбициознији. Сад сам у то
сигуран. Није моја трка овде, говорећи
спортским речником. Не! Али ни тамо
усред сјаја развалина Вавилона.
Ни у оном шпајзу у којем је једна
Мађарица провела закључана месец
дана. Ни у Шпанији где и даље
бацају козе са највишег црквеног торња…
*
Стихови, који у себи не садрже
само искуство и истину, пресипање су
из шупљег у празно.
Сетио сам се нечег важног.
Нагло сам устао и окренуо шест бројева.
Огласила се телефонска секретарица.
Па, изволи, разговарај са мртвом ствари!
Сетио сам се влашке п. (Примадоне!) ;
сетио сам се шетње парковима,
једне уображене будале –
јиш тада је она продала душу ђаволу!
(Говорим о Примадони!)
И кад се сетим ко је све солирао
у том табору (онај сликар, и онај песник
с јарећом брадицом – жилава сорта која се
снашла у свету и која продаје неупућенима
муда за бубреге) – какви песници!
Каква поезија!
Најдубље у оном што су нашкрабали
и одштампали о туђем трошку
јесте – не Истина: Амнезија!
Мртви су.
Иако се копрца још по неки дављеник
и хвата се за сваку сламку.
Толике посвете!
Биће потребно много контејнера
за то (одштампано) смеће!
ЛеЗ 0005422
Трећа србска ренесанса 