Alea iacta est

Прррррррррррррр!Оглашавају се сушњаче ( врста жаба). Стари су
знали да се у ово време сеју вргови и тикве.
Водили су рачуна с ким сеју. Сејали су са својима, анђеле.
Тишина је дубља од свега. На тренутак мрачни вир тишине поново
усталаса сушњача – тако се зове – пррррр!
Речима се не може изразити ништа, ужас, осећање; разговор
се брзо заплиће, као пиле у кучине… Инсект лети према плафону;
шушти крилцима. И слеђе на полицу с књигама, које је неко последњи
пут читао пре…много година. Снови су казна. Слутње су нејасне. У
сновима ће се можда одвезати Гордијев чвор, али касно и
нејасно…Неће схватити. Многи неће схватити…Мајке су распамећене.
Мајке војника. Дрхте им руке. Очевима су очи избечене и црвене – не
од пива, ракије, већ од муке неизречене, немоћи и беса заточеног у
души, као у кавезу дивља звер…Између неба и земље из часа у час
експлодира невероватна бајка, кошмарна… Несумњиви знаци
пропадања: црвоточни кревети, трули прозорски рамови; паучина;
увело лишће…
Пун месец и облаци беличасти, раштркани, пенасти. Између
њих је фатум, онај што соли памет, из опаке кутије за лагање, што дели
уобичајени вечерњи оброк добровољним робовима, горим од римских
робова…
Вау, вау, лаје помрчина и оглашава инстиктом приближавање
нечастивих? Они су у кутијама – чује се музика, рад мотора
аутомобила…Дан пружа извесну илузију, коју ноћ љушти, јер никоме
није заштита и не пружа заклон… Зарђала гвоздена пегла на угљен
неупотребљива, попела се на метар укоричених листова, као роде у
сутон на високе димњаке суседне зграде, и пегла изгужвано сећање.
Долетеле су издалека, можда из ритова и бара које засипају товарима
бомби? Тишина је дубока и густа, као трава по воћњацима, у којој
змије имају своја гнезда за плавим јајашцима, кожастим. У тишини
успевају, поред страхова, и савршено однеговани Привиди, који су тако
добри за душе добровољних робова. Свуда су илузије процветале,
уместо кукурека и љубичица, и брзо се препознају они који чекају
њих, као ожеднели чашу хладне воде. Нечастиви има своја
Друштва са привлачним називима, и још увек учлањује (већина
учлањених је аутистична!).
Учлањује прљавштину, очај, конфузију, миленијум пред
стечајем, одлагање великог распремања Куће…Оно после низа година,
безмало деценија, открива језиве појединости (нетакнуте урвине
менталне зачепљености!) Зашто бисмо орали, сејали кукуруз и пасуљ,
кромпир и јечам, или било шта друго, зашто бисмо окопавали, косили,
брали, товарили, врли, пунили кошеве и пресеке, када можемо купити
и кукуруз и јечам, и све остало, сада, по јефтинијој цени од орања и
копања?
Читав дан сам рибао Кућу и просторије које су напуштене пре
више деценија; у тепихе се увкло блато, прашина и уље; треба прелити
соном киселином сву ту ужеглу масну прљавштину, у купатилу, у
кухињи, по спаваћим и брачним собама, по канцеларијама, на путевима
и на железничким пругама, у градовима и варошима, на периферијама
и у окриљу најдубљих провинција: да запенуша прљавштина као квасац,
и гледати пренос бомбардовања и ракетирања уживо, слушати тутњаву
теретних возова (шта превозе, где?)…
Између неба и земље шири се после облака и пљускова сјај
звезда, високих, и оних злокобних (сателита?), Месеца жућкастог као
цвет кукурека.Као да је, соном киселином, преливено небо. Сјај,
Месече, јаче, обасјај српски фатум. Ту је фатум, изнад глава и у глави,
у магли, и шкиљи као фитиљ умочен у петролеум. Они који су
поробили, неће ослободити. Стравична тишина пепела. Ко на време не
схвати – пораз, судбину, себе, оца, мајку, брата, снаху, синове, рођаке,
пустахије, пробисвете, флауте жуна у зеленом сомоту, у амаму
јоргована, много ће препатити и нестати неповратно ни лук јео ни лук
мирисао. Империјализам малих нема савезнике, нема шансе. Јорговани
тако заносно миришу сасвим расцветани, сабласно лепи као небо,
опточени месечином. Девојке, пустите у сутон да вам голицају
брадавице расцветани бокори јоргована, изађите из мрачних
склоништа, ко месечарке…Разочарање је добро, пораз је лековит…
Ко на време схвати, као пси што су замукли, мање ће патити.
Као кокошке, они инстиктивно предосете приближавање катастрофе и
земљотреса. Многи ће умрети не схвативши ништа. Зафијукаће и
забрундати бам – брууум!…Војске нечастивих, невидљивих, у пустоши
која ће дуго бити њен једини прави циљ, биће сузбијене огњем и крвљу,
и нестаће у кошмару пламена испод дима и рушевина. Сагореће, као
пластика…А ако неко и измакне, повући ће се у крајње регионе
усамљености и фатаморгана.
Славуј поздравља Месец и месечеве дружбенице, небески
фатум, славољубиве, властољубиве а себичне и аутистичне сподобе
што су закували овај крвави качамак, који не умеју да мешају, па је
загорео… Тактика нечастивог је промењена, прилагођена коначној
сатанској замисли. Можда су јуродиви били понајближе истини
бунцајући како ће се негде на Дунаву окончати Последњи рат? Ко на
време схвати, као пси замукли… Зарђао ексер и нов сребрног сјаја.
Репови небеских лисица и на споредном северном небу: дошло је
изгледа на ред и слепо црево света?
Ничега овде нема што би се величати могло у потпуности:
осим цвркута славуја у сутон, цвркута чешљугара, јоргована и другог
горског цвећа. Све је погрешно, од избора места за зидање куће, до
процена…
Упркос томе што је Бог даровао даровима многим
величанствене храстове – записе, посвећена дрвета, и оне што су
живели по ритму природе. Сад се све осушило, и све је труло:
нечастиви је ушао у све са облацима тмастим, не у страху од громова.
Ушао је да се одмара у најнижем, најнесвеснијем, најмрачнијем: у
мржњи и очајању, у безнађу, које је сасвим заслужена награда читавим
поколењима! И фино му је у отупелости и у равнодушности, у обиљу
које је тињало предуго у преситим гадовима и проклетницима…Сасвим
угодно у врхунском лицемерју, којем се пружила велика прилика, па
заваљено у сигурној фотељи диктира најопсценије погрде и речи,
најружније изразе једног језика. На једном крају земље сахрањују
толике, на другом ђипају као дрогирани пред широком водом. (Кад
осетим да обилазим око битног, сам ћу себи маказама за орезивање
ружа у врту пререзати језик!) Пси дежурају у мрачној даљини уместо
анђела, и сеоских и других предстража, најављујући скичањем
приближавање Нечастивог. Кроз злослутни мрачни мук напредују
пукови невидљивих сенки!Кроз злослутни мук новог средњевековља.
Војници новог средњевековља. Сви страхови се искрцавају под
окриљем ноћи; и облаци су, као у великом позоришту, навукли огромне
завесе преко неба, да Бог не види страхоту уништења, црва, гмизаваца
и акрепа. Нечастиви змијуља кроз помрчину као отровница у ноћном
лову. Нечастиви је и тишину узео у закуп на много времена…
Пир нечастивих ће многе завити у црно: мајке и супруге,
читаве фамилије, народ… Ко кокошка црна с ћубом на глави налик на
калуђера што малтер кљуца, многе ће мајке ићи распамећене, плативши
крвни порез на работу мужева који су са нечастивим тикве садили, пре
времена, пре него што су се огласиле крекетуше у даљини, пре хорова
сушњача, пре оног: Прррррррррррррррр!…
Видиш ли, анђеле, те старце с душом у носу, те старице
што на плотнама пеку воћне печурке, те умишљене мале људе
што верују да све знају, ту грозну копилад предања, што је од
живог предања наследила само најгоре, те облаке тамне што
полако долазе са запада разливајући се као мастило? Чујеш ли те
академике, дворске и ине песнике, тамбураше и гусларе, чланове
угледних Друштава, што тврде да имају Тапију на истину: те
што су донедавно, до јуче, веровали не у Бога истинога него у то
да ће Лаж потрајати не две, него четири хиљаде година?
Не чују кад неко други проговори гласом разума, и увек све
разумеју на начин пса који у другом осећа незваног госта који прелази
на обележену псећу територију! Несрећа је дубља од кратера највећих
бомби, од стравичних амбиса ноћне тишине. Историја никога није
ништа научила и опет ће помоћи да се обистини најгора могућност, јер
је она од како се за њу зна омогућивала непожељни развој:
праволинијски! Несрећа и ратови и историја разоткривају све атавизме
и пизме…
Лажу, надлагивањем се баве. Господари неба, господари
земље, господари пакла. Лажи су раздвојиле мужа и жену, оца и сина,
професора и ученика, кумове и комшије, земљаке и зврндове, етничке
чистаче и миротворце, и трбухозборци мирбожају: АМИН!
Шампиони лагања користе сваку прилику да забибере оно што
су већ толико пута слагали! Лажу: чак су и уметност претворили у
лагање, и све је то у незапамћеном порасту. Лаж је потиснула и
последњу искру разума. Грми и сева. Олуја и грмљавина су метафоре.
Јер менталитет орангутана и чопор с батинама не разуме Реч, већ
гримасе и мумлање прашуме. Врви од сасвим погрешних аналогија; и
нападач и онај који се брани имају сасвим погрешне представе, зато се
тако немилосрдно истребљују. Пораз ће претворити у победу – ови
махери и лажци – и победа ће због тога бити свеопшти пораз. Излазе
из најдубљих и најмрачнијих скровишта и лавиринта подземља
утовљени пацови једноумља трућајући о уметности, о психологији и
хуманизму, тапкајући по општим местима као гусани по блату. Несреће
све разголићују, и најмрачнију позадину; шокови су делотворнији од
било кога ваљаног аргумента. Ветрови ломе врхове и гране дрвећа, али
корен остаје нетакнут…
Зло, велико зло дође са четири стране света, Крај је дошао, а
то значи да је устао Господ на народ безбожни, ево дошао је да гледа
с висине небеску трагедију, да види како је преостало испод неколико
шљива оно што није побијено, и што је не толико својом заслугом
преостало већ пуким случајем лености гадних идола…
– Ко буде далеко, умреће од помора; а ко буде близу, пашће
од оружја; а ко остане и буде опкољен, умреће од глади – тако ће
навршти гнев свој над народом, што се сврстао у четири ћорсокака,
Господ…
Свако има своју воденицу, Господ, народи и лажови, и сваке
се од њих најрадије бави навртањем воде на своју воденицу. Не могу
више да слушам све те будалаштине, боље је ћутати него говорити не
водећи рачуна о речима, док Господ невидљивим метлама мете по својој
авлији облаке, градове и младиће који још нису стигли да се обријају,
нагарављених наусница.
А неки песници, скоро већина, и не само они, као да су само
ову несрећу чекали, да проговоре у празно празне речи, лицемерне
реченице, патриотске тираде и беседе, кружећи као киша око
Пожаревца, и због тога треба заборавити све њих, без изузетка,
песнике ХХ века, који су толике читаоце довели у заблуду, чак и кад
беху у својим најбољим тренуцима надахнућа… Сви говоре и сви
осећају потребу да се огласе, мислећи да изражавају Истину, а у ствари
– говоре Исто. Јер Истина је далеко одавде, на крај света, као и Бог!
Пси у помрчини имају много бољи инстикт од човека. Пси
лају, у хоровима лавежа оглашавају присуство нечастивога.
(Нечастивог: индивидуализам, царство најгрозоморније подвојености,
атомизације друштва, неуздрживу похоту нагона, неограничени пораст
фукаре, декаденцију укуса, слабљење духовне жилавости…)
Песници ћуте о тим лавежима, о псинама у помрчини. Не
усуђују се, ни у четири ока, да кажу к а к о из овог кошмара и мрака,
једино што би вредело да се усуде и кажу…
Кретени овенчани титулама и највишим почастима,
капитализам и социјализам то је исто, упркос смишљеним различитим
називима. Капитализам је прождравши себе, створио монструма –
социјализам, који се одрекао исконске Вере. Економизам је наметнуо
своју хијерархију, класификације и статистике. Клањање мамону,
златном телету – клањају им се и сиротиња и богати, у својим
становима или палатама, на трговима и на мостовима. Славе Мамона,
слугу Нечастивог, лажне пророке и самозване вође…
Европа је несрећна и грозна, као и њено слепо црево, које
управо ампутира хируршким захватом и демократском демагогијом: ти
тмасти облаци, тешки што надолазе, то је почетак краја и хуманизма,
и индивидуализма, формалнога либерализма, и културе нове Европе; то
из мора немирног излазе на јаву силе што су остале у подземљу и
подсвести тзв. нове историје.
Јер нова историја, то је: изградња и развој индустрије,
система који је потпуно изменио сав карактер човечијег живота,
откинувши живот човечији од ритма природе. Јер нова историја,
то је: царство машина, технике и власти која за тим иде, брзина
путовања, и саздање химера и фантазама, што управљају човечији
живот према ф и к ц и ј а м а …
Бабе не разумеју шта се догађа, ни такозвани учени, ни
песници који булазне патриотске поруxбине, али бабе бар покушавају
да сујеверним басмама одагнају нечастивог из помисли, из козјег
вимена, из набујале траве. Јоргован је процветао, од љиљана беле се
градине… Облаци навиру са истока тмасти, можда са Црног Мора, а
за њима језде риђи летећи коњи и јахачи, што одозго соле обљутавеле
територије не морском сољу, већ ужареним гвозденим пљуском…
Земљом је п о с е ј а н а п у с т о ш. Нова историја је
стигла до пустоши и до смрти, све аутономне сфере културе и
друштвеног живота сада су Сахара!
Села, оазе вечности на земљи, збрисана су, грмови јоргована
цветају за понеког славуја који преврће очима у сутон. И чини се да је
Смрт овамо послао сам Господ уместо лека на крају дугог и апсурдног
миленијума, последњег болесног шизофреног века. Хоће ли Смрт да
поравна и поправи изгужвани штоф, који је био дат неким народима да
од њега скроје одела по свом укусу? Узалудно је убеђивати икога у
ишта. Разговор глувих, неразумних и аутистичних је болан. Ту где је
врхунска лозинка: снаћи се, значи заузети добру бусију.
Треба ли да изумре неколико пасова, да би се ствари (и све)
почеле враћати на своје првобитно место?
Треба ли да број мртвих сутра и прекосутра постане
седмоцифрен – а све управо тим правцем иде – да би се себичност једне
лудачке амбиције задовољила? Треба ли да наступи свеопшти помор,
боленштине, амебе и гњиде – приде, да би се зауставила пошаст:
бомбардовања одозго, бомбардовања одоздо?
Ја сам био кристални шумски карпатски поток, сада су моје
воде мутне и крваве какве не беху од тренутка када сам потекао између
букава. Све чешће моје обале задрхте као рањени бикови. Поветарац
се игра са лишћем оскоруше, гранчицама шљива. Флаута из мојих
врбака низводно ставља, као у понеким преосталим авлијама
расцветани грмови јоргована, нагласак на важност ђурђевданског
бујања природе, здравља…
Као кољач стоке, го до појаса, као шериф обријане главе,
корача сокаком разбојник, етнички чистач, уз тутњаву тенкова и
трактора, корача важан и грдан према отвореном дућану, испред кога
певаљке и друга олош пију своје пиће и чекају своје вечне муштерије…
Сила тутњи, газећи све пред собом чизмом робијаша и плаћеника,
пробисвета, не молећи Бога. Тутњи и брунда…
Нема довољно пећина и мишијих рупа да се у њих склони
остатак народа, и да барем понеки ратар, виноградар или чобанин буде
пободен у влажну земљу као прутови врба…
– Господе, ти си говорио за ово место да ћеш га затрти да нико
не живи у њему, ни човек ни врсте животињске, него да је пустош до
века…
Тако је потонула једна земља као камен у воду од зла који је
пуштено на њу, и она изнемоћа.
Који утекосте од мача и огња, идите, не стојте; помињите
Господа из далека и Друга Србија нека вам је у срцу….. Чује се велика
вика из Вавилона, и велико рушење са запада, југа и истока. Господ
затире гнезда и утврде безбожничке, укида у њима велику вреву.
Јер дође Затирач, дође Господ бог који плаћа, који заиста плаћа…
Трудбеници су се узалуд трудили, трудили су се за огањ који
их прогута – огањ с неба…У коме заспаше сном из кога више нема
буђења, јер је Господу био потребан Велики Шок и закаснела
сатисфакција…

ЛеЗ 0005431