Ознаке

…..

Да кажемо још ово о игуману Козјег Светилишта:  највећи део године, проводио је са козама, као игуман Козјег Светилишта, бавећи се Изгубљеном науком. Није био глуп, тј. затуцан, да живи као какав стари калуђер или игуман манастирски…По много чему, он је био човек овог последњег Гвозденог века; образован; практичан; возио је трактор и чешће ауто, јер је тако брже савлађивао растојања и велике раздаљине… Аутом је стизао да обиђе жену и поодраслу децу у окружној вароши, јер су тамо навикли да живе…

Изгубљену науку је сазнавао гајећи козе, зидајући Власима куће, одлазећи им у госте и гостећи их у својој планинској каменој кући; одлазећи на пијац у околне вароши…Већи део године је проводио сам на планини (жена је са њим проводила најгоре зимске студени, а онда је одлазила у варош да брине о деци)…

Никада није читао дела Еманулеа Сведенборга, Блејка, или Хелене Петровне, али као да их је одувек познавао...

На свој начин, откривао је изгубљену науку древних људи, људи ЗЛАТНОГ и СРЕБРНОГ ВЕКА, у Звижду и Хомољу… Ко би рекао, спазивши га на обронку брега, крај стада јарића и коза, да је тај човек до пре неколико година, био правник и говорник од кога су парничне странке дрхтале у судници?

Имао је савршено ретку особину – волео је здрав разум. Добар укус, потпуно различит од укуса гомиле. Није волео да подваљује ни да забашурује. Решавање компликованих судских спорова научило га је да мора да намакне на удицу мамац за који је из искуства знао да ће привући рибице да загризу. Није он био од оних рибара који би остали на стени и могли тамо у бескрај да дрежде и узалуд чекају на плен.

Чувајући козе, на миру је оплођавао свој мозак читањем вредне литературе, изграђујући своју личност помоћу паметних савета истинских мудраца… Знао је за моћну силу говора и како да речи имају своју праву тежину и достојанство.

 

Серафиму је био мрзак недомаћински, несрпски начин живовања многих људи, запослених и незапослених, који су свој циљ постизали, и ручак или вечеру уловили: поставивши замке за уши богаташа.

Он није прекоревао најмлађу генерацију, јер деца нису крива, већ родитељи који су заборавили да одгајају децу строго и како треба. Више о деци знају препродавци дрога, дуванџике или шанкери у дискаћима, шверцери и барабе, криминалци, психијатри и лекари, него очеви и мајке…

Серафим је имао тачну представу о томе где је кућа Срба и шта је њихова права судбина.

Кад је превртао странице књига, после напорног рада око коза, кроз њих је ослушкивао и ход неумољиве судбине људске; био је понекад гост давних трагедија, и ове савремене, гост на песничким гозбама, које су се проредиле: и духом наоружаним непоткупљивим памћењем пио је са непресушног врела, из камена, захватајући дубоко, јер не вреди на други начин…

Знао је – оно што многи извикани и наметани књижевници нису разумели – да ако неко тежи да печат праве уметности да свом делу, онда дух свој ка величини усмерава, нек се кали, / на законе освештане нека пази; / нек не зија са завишћу у охоле дворе моћних, / нек не жуди за трпезом немоћника и порочних, / нека искру свога духа не гаси у пуној чаши, / нек од ниских страсти бежи, у театру нек не седи, / плаћен да се слатко смеје кревељењу том са сцене…

„У српском народу се догодило, под Турцима и под комунистима, најезивије искорењивање и однарођавање, и то су урадили такозвани умни и образовани, највећи безбожници и послушници, тобожње демократе, они што су декретима поуништавали козе, које су храниле сиротињу – подвлачио је. Чак ни Турци нису ишли толико далеко, колико титоисти и нови идеолошки јаничари, атеистичке потурице…Према томе, оно што је било највише и што је најдаље догурало у титоизму и социјализму, то је сам пород пакла, демонски…Нити разумеју себе, нити иког другог, осим своје гузице и болесног мозга, па како би да разумеју Бога? Толико их је, као плеве. Виђао сам их у основној, средњој школи, на факултету, на књижевним вечерима, на пријемима, чак и у црквама. Шта може бити од плеве? Плева! Плева не може разумети ни саму себе, плеву...Али не вреди кукати, ни запомагати: то је дуг процес, и несрећан, доћиће многима из дупета у главу…“

Знао је напамет многе влашке басме. Говорио је пријатељима:

– Погледајмо ове две влашке басме, ко зна колико векова старе, записане са усана влашких баба тек крајем двадесетог века; наравно, препеване на српски (не заборавимо при том: препев никад не може да дочара древну патину и лепоту оригинала):

Метло, метло,

као што си по дану чистачица,

ноћу буди чуварица

од ала и аждаха,

од лептира и лептирица,

од вампира и вампирчина,

од змаја и змајевића,

од урока и речи које обузимају;

како си по дану чистачица,

ноћу буди чуварица:

почисти их,

помети,

и назад их врати

– ономе ко их посла…

Или ова:

Како метла прави чистоћу,

тако и да кућа буде чиста,

од болести и чини, које болест чине,

као што метла стоји наопако,

тако и зле речи да заврше наопако…

И само још једна влашка басма против нечастивог који се сакрио

у вимену, коју сам научио од овдашњих баба, и којом понекад и ја бајем мојим козама:

Бежи, нечастиви, проклети,

урнисани, срушени,

псето чупаво,

из вимена изађи,

јер те умазах

гованцетом од псета,

које је гадније од тебе,

и стигоше те девет паса,

са девет бачија,

пси те олајаше,

кучке те поједоше,

поједоше те и довршише те,

у велику те долину послаше,

тамо да једеш и да пијеш,

да зимујеш и летујеш,

у виме да се не враћаш.

Света Дјева Марија и моја уста

нек излече виме,

набрекло као ведро…

– Радије читам овакве древне басме него булажњења савремених песника и оних умишљених књижевника александријске школе… То су једноставно бисери, белуци – трајаће дуже од белутака…

Наше бабе и прабабе су знале како се речима истерује зло оличено у нечастивом и болестима, у напастима и заблудама свих врста, знале су то боље од, на жалост, и највећих песника данашњице,

а можемо мирно рећи и за два последња века!...

Зато треба да приредимо Влашку гозбу, кад сазру дивље и самородне трешње ове године, да почистимо чудесним метлама запуштени српски дом, и влашки наравно, без помпе и таламбаса, већ уз силе магије, оне беле, препеченице од моравке и пенушавог вина од прокупца…А ако нам дођу у госте и влашки свирачи, онај Брезовчанинов оркестар, пуна капа, или како Власи веле – Аша биње!…

 

Игуман Козјег Светилишта писао је онако како је говорио и мислио.

Ко са вуцима живи, мора да научи да арлауче.

Ко жели да сазна шта је чистота, нека упозна добро козе и метлу Свете Дјеве Марије…

То је било прво што сам подвукао у рукопису Серафима Трималхионова, и од прве му се допало…..

Корице најновијег романа Мирослава Лукића