Ознаке

ЕПИСКОП  КАНАДСКИ  Г  Е  О  Р  Г  И  Ј  Е  КОВЧЕЖИЋ  УСПОМЕНА  Мој пут ка Богу

….

ГРОЖЂЕ СВЕТОГ СИМЕОНА

   И госпођа Џенифер Морисон доживјела је срећу у вези са православљем.
   Имала је четрдесетак година и дуго живјела у браку без дјеце. Једнога дана упитала ме је за могућност да негдје у Југославији усвоји дијете. Упутио сам је на оца Василија Томића, који је тада служио у цркви Светог Марка у Београду.
   Покушавала је она свуда, али с обзиром на њене године, нико јој није хтио дати бебу на усвајање.
   Поменуо сам јој чудесну лозу Светог Симеона, у Хиландару, помоћу које су се многе бездјетне породице усрећиле. Није много томе вјеровала, али ме је замолила да ипак поручим ту лозу.
   Кроз неко вријеме стигао је пакетић са три зрна грожђа и комадићем лозе. Позвао сам професорку Џенифер и дао јој упутство на енглеском. Кад је она то прочитала, заплакала се и рекла да је сувише стара и неће моћи да зачне. Размишљала је, и најзад ме је замолила да пошиљку из Хиландара ипак понесе кући.
   „Наравно, узмите, то је за Вас наручено.“
   Отишла је, и мени би жао њене муке. Готово сам се покајао што сам јој тако нешто предложио. Међутим, после неколико сати зазвони телефон, и зачух „тичеркин“ радосни усклик:
   „It`s а Miracle!“ („То је чудо!“)
   Шта се десило? Када је приспјела кући, ставила је пакетић из Хиландара изнад камина и пошла да се помоли Богу. У том трену стигао је неки човјек из Социјалног центра и рекао јој да може да добије дијете, из Боливије!
   Дакле, на мало другачији начин, Свети Симеон јој је помогао!
   Када сам у Београду изабран за владику, Госпођа Џенифер је дошла у Дарби са мужем и малом Аном-Маријом-Катарином на рукама. Појавила се на том опроштајном банкету, који су ми моји врли парохијани приредили. Најдражи дар ми је био што сам је видио срећну, са дјететом које је добила благословом Светог Симеона.
КРАЉЕВ ВОЈНИК ТАДИЈА
   У Енглеској сам сусрео неколико веома добрих и занимљивих, незаборавних Срба. Чика-Тадију Радивојевића красила је ширина и племенитост. Био је и духовит, што је одлика великих људи. Његова кућа била ми је први дом у Дарбију.
   Тадија је родом из Сврљига, ратни заробљеник који је остао да живи у Енглеској после рата.
   Код чика-Тадије и тета-Бране провео сам први мјесец, али сам се ту хранио готово све вријеме мога боравка у Енглеској.
   Тадија је био Божији човјек, добродушан, дарежљив, вриједан. Цркву је волио више него своју кућу. Од скромних примања помагао је кога год је стигао. Пазио је и једну самохрану жену, Гркињу Катарину. Свакодневно јој је носио намирнице, а она га ни својом џандрљивом природом није могла наљутити.
   Од чика-Тадије, који је упечатљиво опонашао Чарлија Чаплина, остало је много прича из ратних година. Причао их је у духу Бранислава Нушића.
   „Појуре нас партизани, кукавице једне, а ми – бежи. Њих седам-осам, а нас пуно, и не мо’ш побећи!“
   Једном приликом нам је вјетар оштетио кров на цркви. Спало је неколико лепенки, а осигурање нам понуди хиљаду фунти да се то среди.
   Црква у Дарбију је висока, са окомитим кровом, и било је тешко наћи мајстора који би то поправио. Чика Тадија је био спреман да се упусти у ризичан посао, али нипошто није хтио да прими новац од осигурања. Једва сам га убиједио да прихвати хиљаду фунти и  приложи их цркви, ако их већ не жели за себе…
ЛАЖЉИВИ ТЕЛЕВИЗОР
   Мој добри комшија, који је живио „next door“, врата уз врата са мном, звао се Ђуро Урукало. Далматинац из Полаче, људина, снажан, племенит, био је добар вјерник и добар домаћин. Са својом супругом Миланком и дјецом Момчилом и Десанком често ми је указивао гостопримство.
   Имали су телевизор, а ја сам волио да погледам вијести и понеки добар филм. Ђуро никада није хтио да гледа телевизију, нарочито филмове. Кад сам га питао зашто су му филмови одбојни, објаснио је:
   „Видиш, уби човјека, а ја то да гледам!“
   „Ма то је само глума, тај исти ће глумити и бити жив у другом филму“, увјеравам га ја. 
   Он се уозбиљи, па упита:
   „Стварно?“
   Потврдих, а он још мало размисли…
   „И, да ме лажу, а ја да то гледам!? Нећу!“
   Ђуро Урукало био је један од бораца војводе Момчила Ђујића. Никада после рата није отишао у своју родну Далмацију, ни пошто се комунистички режим урушио.
   „Шта бих ја тамо могао да видим? Ништа тамо више није моје. Нема мојих другова, комшија, пријатеља; или су протјерани, или умрли, или побијени. Остајем овдје да будем Србин.“
УТЈЕШНИ МЛАДОЖЕЊА
   Занимљиво је како су се Ђуро и Миланка Урукало вјенчали. Испричао ми Ђуро.
   Миланка је у Енглеску стигла из Крушевца, педесет и неке године, са намјером да се уда за неког другог. Са њом је допутовала и њена кума Зага…
   Зага се удала за Петра Трифуновића, а Миланкин изабраник се предомислио. Извињавао се, нудио јој шта год жели, али „срце те моје неће“… 
   Дјевојку је у оно доба било срамота да се врати кући изиграна…
   Тако, док је она сједила, тужна, са својом кумом, а Ђуро пио за шанком неког паба, спазио ју је и пришао да пита:
   „Би ли се ти, ђевојко, удала за мене?“
   „Ма, за црна Циганина, само да не идем кући на срамоту!“, прихвати Миланка.
   Прекинем Ђурину причу:
   „Не вјерујем да је баш тако било.“
   Миланка потврди:
   „Јесте, оче Георгије, тако је било.“
   Ђуро се није покајао. Миланка је изузетно добра жена и искрена хришћанка. Научио сам је да пјева у цркви, те су ми она и Смиља, кћерка Тадије Радивојевића, биле главни појци, док су Ђуро и Тадија послуживали у олтару и код свијећа.
   Поменућу само још неке добре људе: Илија Грубинић, Стево Трифуновић, Лазо Ћерјанић, Јосип Курајица… Успомена на њих је  увијек жива, отпорна на вријеме.
   Јосип Курајица, такође из Далмације, једном је био и мој пророк. Пред Божић се разбоље Јосип, и ја на сам дан Божића, послије службе, одем у болницу да га посјетим. Сви су ми говорили – умријеће…
   Затекнем га доста слабог, али ведра духа. Кад ме спази, живну и рече: 
   „Знам ја зашто си ти дошао… Чуо си да ће чика Курајица умријети, па да не буде да га ниси обишао у болници. Но, слушај ме, оче: прије ћеш ти постати владика него што ћу ја умријети!“
   „Дај Боже“, прихватих, „само нек си ти нама жив и здрав, то је најважније“.
    Пророчанство се убрзо обистинило. У мају сам изабран за владику. Чика Јосип се опоравио и појавио на свечаном опроштајном банкету у Лестеру, гдје је раздрагано испричао овај необичан догађај.
 _________
      Одломци из књиге КОВЧЕЖИЋ  УСПОМЕНА  Мој пут ка Богу  (СКЗ, Београд, ИСТОЧНИК Торонто , 2011). ЗАДУЖБИНА  ИЛИЈЕ М. КОЛАРЦА, СРЕДА, 2. НОВЕМБАР 2011, 18.00, ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГА ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ И СРПСКЕ  КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ. Учествују:Епископ канадски Г. Георгије, Матија Бећковић, Рајко Петров Ного, Драган Лакићевић, Давор Миличевић, Мирјана Булатовић. Вјера Мујовић, Срба Милин

Advertisements