Ознаке

(Јесењи темат књ. часописа БРАНИЧЕВО, 2012, ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ )

Други део превода српских песама, за који имамо да захвалимо истрајном савесном труду наше младе пријатељице, могао би ми дати повода да изложим своје мисли о тој народној поезији коју и ја толико ценим. И већ сам био у том циљу многошта припремио кад сам у часопису Göttingische Anzeigen, Nr. 192. 1826, наишао на једну рецензију која ме разрешава свих даљих изјава. Њу је написао најтемељнији језички зналац, који подједнако уме да оцени како општи орган којим се споразумевамо тако и оно што се њиме саопштава. Ми бисмо овде радо прештампали нарочито увод да нисмо углавном већ испунили наш уобичајени број табака. Ипак бих накнадно још ово напоменуо.

Тек после дугогодишњих наговештаја и припрема чињених у тишини, упознајемо се наједном са српским народним песмама у различитим преводима какви се у једном народу обично само постепено јављају. Извесна виша култура учинила је излишним оно иначе уобичајено прилагођавање, какво је још пре педесет година било потребно, кад је човек све оно што је саопштавао своме народу морао удесити и подесити према срцу и укусу да би страно донекле учинио приступачним; сад видимо, поред превода г. Грима, који се озбиљно и строго држи оригинала, и слободно и јасно песничко преношење госпођице фон Јакоб, поред свег њеног поштовања за оригинал; захваљујући њој, ми већ масу најбољих јуначких и најнежнијих љубавних песама можемо сматрати нашом немачком књижевном својином. Овим људима се сад придружио и господин Герхард, са својом великом уметношћу у погледу ритма и слика, и доноси нам лаке, праве лирске песме, подесне за певање.

Ако прве две песничке врсте претпостављају казивање појединих рапсода или певање осећајног солопевача, овде долазимо до веселе хорске песме и наилазимо на водвиљ, који духовитим рефреном не само повезује машту са осећањем, већ у бесмисленим, па чак и безумним звуцима дражи чулност и све што је с њом у вези, и нагони је на неки заједнички занос.

Ово је иначе наслеђе дружељубивих Француза, у чему су они од вајкада неизмерно уживали, и у чему се у новије време Беранже показује као мајстор; рекли бисмо да је узоран кад не би, у жељи да буде изврстан песник, сасвим пренебрегао све обзире које човек дугује образованом свету.

Овде пада у очи да се један полусиров народ додирује с најкултивисанијим баш на ступњу најраскалашније лирике, што нас опет уверава да постоји општа светска поезија и да се она према приликама испољава; ни садржина ни облик не морају се предањем наследити: свуда где сунце греје она ће се сигурно развијати.

Засад бисмо се уздржали од даљих наговештаја; благо српске књижевности постаће ускоро опште добро немачког народа, и ми задржавамо право да своје мишљење о томе опет изложимо чим још штогод сазнамо. Напомињемо само да су у ранијим свескама донети узорни примери како озбиљне, строге, чисто карактерне тако и ведре, пријатне врсте. Као што ни овога пута нисмо пропустили прилику да не донесемо неколико веселих песама које се већ граниче с неморалним.[1]

 

Довде смо били дошли кад нас је стигла пријатна вест да ће господин Герхард ускоро издати једну нову збирку српских народних песама под насловом Вила. Пошто се тај добар познавалац језика и интелигентан човек опет показује склоним да ову ствар потпомогне, то ми и не сумњамо да ће он сасвим пријатељски примити позив који смо му недавно упутили и свој таленат и даље посветити овом послу.

 

(Ј. В. Гете, Списи о књижевности и уметности, Култура, Београд 1959, 95–97)


[1]      Три песме у Герхардовом преводу одштампане су у истој свесци часописа Über Kunst und Altertum.

____________________________________

видети и остало:

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

 

Advertisements