Ознаке

Молитва друга

од беса

Одвој поглед од гроба, којим су те веригама завезали, Отаџбино моја, мрачна горо. Надвиси чађаве вериге, покоп, и дувар распукли. Смогни снагу и састави гајде и гусле и плећа черноземска…

Сарсар, фарфар, зноја, видеја, садрагаси, адрага, гасигдефа, мергари, фаргатере, гелме, зелиме, амеамидик, корага, семаст, Саваот који створи небо и земљу, свагда и сада и увек и у векове..

 

Војници живота, корице књиге Ранка Соколовића

Војници живота, корице књиге Ранка Соколовића

 

Молитва трећа

Опет од беса

Тврђаво, окренусмо те наопачке; суновратисмо памћење (прадедовске белеге; тапије). Разградисмо те, Иван – Куло; обурвасмо и затрпасмо – Цароводик (Јустинијанов аквадукт). Укаљасмо балегом мозаике златне, травнину, заманицу и агон, одбој – глобу позивара, лелек детињи из љуљке у збегу, откинуту ружу и сузу прводевојачку, звоно четворочујно…

Авриса, њеросе, ивреке, иврисе, авриса, јегасеј, иврике, ивриса, авриса, јегосеј, иврекеј, ивриса, Исус кавриса, Исус каериса, Христос гедиврисани, Христос гедиврисани, Христос гедиврисани…

Лојанице, воштанице, плаштанице, чамотињо векова, прашино немара…

________

Из поговора  књ. ВОЈНИЦИ ЖИВОТА

….Читајући нови рукопис Соколовића – Апокрифне молитве Ранка Облака – уверио сам се да је овај песник, који се спремао да буде правник, кренуо према пожељном стваралачком развоју. На путу је да избегне странпутице и клопке и све замке многих савремених и извиканих српских песника, међу којима има толико песника – мутаната. Пружио сам, као рецензент, критичар и антологичар, подршку овом српском песнику, који се у много чему разликује од својих вршњака, пре свега од Зорана Богнара, Данилова, који су већ успели да исподобијају све важније књижевне награде у земљи Србији, нако њихов стваралачки развој, па и њихова остварења немају ону уверљивост, снагу и домет, као књиге песама Александра Лукића (1957), или Владимира Јагличића (1960).

Вршњаци (пре свега Г. Брајовић и Богнар) нису унели у своје антологије ни једну песму Соколовића, јер они – треба то да се каже – више преферирају поезију савремених песника – мутаната

Као човек који је саставио једну антологију српске поезије 20. или Наметног века, као књижевни истраживач и аитологичар који се суочио са свим проблемима српске културе и поезије Наметнога века,  пре свега са иајглавнијим развојним проблемима песника, скрећем пажњу на следећу околност. Пре мене је то чинио Винавер, у свом познатом есеју који се прећуткује и данас „Одбрана песништва“ (1938), да  српски песници нису испунили задатке који су стојали пред њима. Да су многи избегли духовноимистично искуство. Соколовиђ, у књигама које је објавио пре „Службе“, покушавао је да оживи наше храмове, да уздигне олтаре, да разорава наш заборав, трауматско историјско памћење, да трага по запретаном пепелу српске живе традиције. Не прецењујем овог песника: он све до „Службе…“ није могао да се избори са старим и најважнијим проблемом песника, а то је проналажење оквира и одговарајуће форме. Међутим, имао је изванредно осећање за народни говор, за оно што је живо и непролазно у нашој културној традицији у најширем смислу речи. Појавио се као песник у време interregnuma; није више желео да настави да живи у тами у којој је живела или таворила већина људи у земљи његовог рођења; суочио се са проблемима српске разисторије покушавајући да спозна хармонију која се ослобађала из региона религије поезије, окренуо се религији поезије, и пронашао теме и форму – у „Служби“ – које су му помогле да се издвоји из књижевних хорова савремених песника – мутаната. Његова „Служба“, наравно, разликује се од служби писаних у византијској и старој српској књижевности. У најновијој књизи, Соколовиђ се окренуо молитвама, не оним које је Јован Пејчић недавно укоричио… Дакле, Соколовић није представник те српске званичне, најзваничније, бирократске књижевности. За своју најновију књигу поезије, Соколовић је нашао упоришта у себи, и у апокрифној, неканонској, некада прогоњеној али врло подстицајној средњовековној књижевности. Соколовић није написао јеретичку књигу; он сс користио мотивима апокрифних молитава, како би саставио молитве свога времена. Соколовић није „теовиран“ моћним књижевним идеологијама модериизма 20. или Наметног века Међутим, његова најнвија књига је модернија од многих хваљених књига и његових вршњака и његових претходника (пре свега, одвећ прецењеног Милутина Петровића). Соколовић је солидно уклопио делове апокрифних молитви (истакнути су у његовој књизи курзивом!) са текстовима које је писао после „Службе“. Парадоксално, вештом монтажом, Соколовић је дао уверљиво, магијско или скоро шаманско сведочанство о оном што га је као човека и песника опседало, што је долазило из стварности његове земље и завичаја, из судбине, из историјског искуства које се почело понављати. Додирнуо је истину о четничкој акцији на почетку 20. века, на начин занимљивији од књижевних претходника (М. Савић, „Ћуп комитског војводе“, или других), иако је то код Соколовића само једна болна епизода…Додирнуо је многе трауме и ишчашења својих савременика и Наметног века, и својом је књигом дао пример да је могуће остати усправан, усред изопачених прилика, и сведочити о виталности наслеђа, вредности. Соколовић је, као песник, усред катастрофе, међу рушевинама Наметног века, покушао да открије врлине херојског српског етноса…                                                               Бела Тукадруз

 

У Београду, 26. новембра 2001. (Мишљеновац, крајем јуна 2013)

_________Извор: Ранко Соколовић: ВОЈНИЦИ ЖИВОТА. – Београд: Интерпресс, 2001. – 108 стр. – 24 цм. Стр: 12-13, 103-105

Advertisements