Ознаке

Стид ме да руку пружам њима  или Новогодишњи избор стихова : Тарковски, Александар Лукић, Јагличић, Милош Јанкоивић, Мирослав Тодоровић, Благоје Свркота

Знак препознавања

Знак препознавања

* * *
Арсениј ТАРКОВСКИ (1907-1990)

Стид ме да руку пружам њима,
лашцима, пезама, лоповима,
да им се смешим, да им се јављам,
њихове дроље да поздрављам.

Бескрвне очи да им гледам
док звецка бронза, мира не да,
док за прозором пуца бетон
од марша (ратни гром над светом) –

све бајонет за бајонетом.
Отидимо, нек нас дозове
мир, међу куле, међ возове,
међу мостове, међу траве,

у даноносну очну плавет.
Река и ехо горског стења,
и звонки метак суочења.

1938.
Препев Владимир Јагличић

Александар Лукић

СРБИЈА У РЕДУ

Бубашвабе послују у мраку.
Шушкају кухињом, миц – миц.
Медаље кућа приземљуша,
крах епохе иницирају, на блиц –
тресак грома, па пљусак мину.

Образ од шамара црвен бриди.

Суочавање тзв. српске елите
са националним губитништвом
спао на труд чишћења блатњавих
ципела смрдљивим ималином.

Кожа одбија да покаже сјај.

Чија је ово земља. Пресахле чесме.
Ужас сиротиње. Пагански обреди.
Рачун стигао адресиран познатом купцу:
емајлиран лонац – косовски поклопац.

Председник крње владе – заротиран зврчак
шиба у смеру узми све или ништа. До руба.
Другови и другарице, не ленчарите
потопиће нас јаловина. Маните причу.

Мој лични пример, узмите за узор.
Мува без главе – чему трља ножице,
силом прилика мотика-лутка ономад
клепана у ковачници СФРЈ-ота,
уместо напред, цима натрашке.
Кобајаги чува црвене патлиџане
привезане о коље под пластеником:
температура не јењава – крајност,
час топло, час хладно – проветрава
али не спасава, али не спасава.

ДЕЛТА

Речни насип, земљана дебела салама
вијуга као живот док се не изгуби
у даљини, у шуми канадских топола.

Ка ушћу жури вода и вечност.
Гране сувих стабала дрвећа
окупирани црним птицама
причљивим шеширима са црним крилима.

На једној нози подбочена црна чапља
час на грани, час у шевару бива стражар.
Водена мрезга, до красте краста,
шта да кажем, умем ли описати како цвета?

У печатима – жута проја извађена из црепуље
краси плитко тресетиште. Водени светац
копни на припеци.

Живот мој, тек, спорогорећи фитиљ,
та белешка са села на шта се каткад своди
по личном осећању ствари трошим ја.

За момком побегуља истрчала из куће.

Садржај сабијен, у сумњама дубок је живот –
бујица пробија речни насип,
да би земљаним џаковима утврђивао брану.

Моје умеће чува страну села од потопа.
Као кад палиш цигару на цигару.

Брегунице излећу, из гнезда
циликајући у лету по ваздуху
а потом им се из рупа речног насипа
одазивају излегли пилићи.

Помислим каткад да сам се и сам
сличан њима јављао захукталом свету
расипајући се нештедимице по небесима
у естетику личног тренутка.

До ушћа насип се пружа, слутим
обазриво кроз живот пробијају се бубе –
читам глупости написане о мени,
које писаше умишљени људи,
грубе метафоре просуте по папиру,
чешагије за бикове из прича пробијају,
делта, венац, жртва освајача
изувијана под сунцем пресијава
жешће од месингане трубе.

Владимир Јагличић
Патока

Хоће ли опет сванути
онај дан, светли, пребели,
кад смо уз ватру седели,
када су знали планути
суварци, као згранути,
а у нас ући предели?

Кад бесмо осенути
нечим што тек је наше,
древним причама пренути
док куцали смо чаше?
Кад требало је за дана
исцедити сву патоку,
крај наложена казана,
чисту ко суза у оку.
(Згромиће, ил залечиће,
уз разљушкане венчиће.)

И ватра тако олиста,
да жар подржи нејаки…
Када смо били, одиста!
у нечем важном једнаки.
Заимаш сушто немање,
безнадно, несалонско,
као косовско предање,
четништво маћедонско.

Насупрот сеоба, растока,
у наджртвеној спремности,
из ока лине патока –
да сва времена премости –
и следи се у немости.
 
Покрет
 
Драчки манастир, 13-14. септембра 1926.

Све ослоњени, сасвим,
на полупостојеће,
на сутоне и расвит,
на трепетни сјај свеће,
на суђено у прогон,
ил намењено продаји,
на напуштено Богом
у кући, празној одаји.

Све осврнути иза
смисла не имајући
да приведе слободи,
расуто уједини.
Такав национализам,
самоукидајући,
ка свечовештву води,
зато је пут, једини.

Жреци косати, брадати,
неовдашњост их држи,
а чему се и надати
у овом злу и мржњи?
Све јачи а нејаки,
такви и свет покрену,
а корак напред, сваки,
крене и Васељену.

старе куће, симболична слика (Фотодокументација Заветине, лето 2013)

старе куће, симболична слика (Фотодокументација Заветине, лето 2013)

Милош Јанковић

СВОЈ СВОЈИМА

Сви тамини коњаници, витезови таштог кнеза,
товитељи свог лудила (које меље стравна језа),
облакови сапутници, звездочатци и магови,
лење слуге доколице, сујетини зли робови,
страстотрпци и видари, славе жељне крхке душе,
пропадљивог неимари (који собом себе руше),
заточници несанице, завидљивци и полтрони,
скрибомани, згубидани, пијандуре, епигони,
јунаци и кукавице (род рођени сваке ватре),
они који воле оно што је кадро да их сатре,
сецикесе, мародери, учитељи и сањари,
преправљачи историје, приучени опсенари,
препродавци лажног злата, тајне вере свештеници,
кловнови и вође буна, вечно гладни губитници –
знајте да вас, све, разумем, да вам, свима, све опраштам,
јер на исти начин трунем и о истом исто маштам,
све у нади да ћу смети, пре последњег свога крика,
самом себи наглас рећи: Достојан си за песника!

Мирослав Тодоровић

ДАХОМ СВЕТЛОСТИ

СВЕ више сам дрво које мотрим
Све више бреме које носим
У чијем хладу исписујем стихове
У ноћи слово на камену засја
Сенка у сенци овог дрвета
Кроз крошњу мотрим фрагменте неба
Божја визура моје перо отвара
Речи ове песме знају тајну и те слике
Дахом светлости ноћи будуће
У речи склањам
Тишина слова на камену видик
Ал

Благоје Свркота

ДАН

Како ли је само прошао још један дан
Извајан, извијен, издубљен, мрежаст кaо пауков ход.
А, ипак, нови дан, иако трновит светлошћу обасјан.

Ко ли тамо плаче или ми се само учинило.
Наиглед снажно, преболно, као јецај над судбином
Немилосрдан, задат, скоро безизлазно неизбежан.

Прочитах у новинама да о деликвентима с посебним потребама
Нема ко да брине. Сви су их се одрекли.
Угинула је и последња трунка милосне свежине на обесном бетону.

Такође пише да лобирање треба уредити законом.
(Ако се уведу контролни механизми радије ће се
Посезати за лобирањем уместо за корумпирањем?!)

Лелујају усплахирени сплавови на ушћу двају река испод Авале.
Лелујају провинцијски гласачи носилаца бланко оставки.
Чека се одговор: Када ће сванути дан који није узалудни сан о срећи.

ПРОЛАЗНОСТ

Све је песма чега се дотакнеш
Лепша од потока,
Од рајског врта
И од усијане главе.

Зато хоћу да убирам радост
Јачу од плиме,
Од пустих мисли
И од сунчевих пега.

И никад нећу престати да те сањам.
Је ли то срећа или пут времена
Којим се престиже прошлост
Сетнија од судбине,
Од пролећног свитања
И од Теслиних љубави

слика из лакомице (пролеће, 2013. Фото Заветине)

слика из лакомице (пролеће, 2013. Фото Заветине)

Advertisements