Ознаке
90. писци мркић и бела тукадруз, 28. јануар 2014. Артцентар, Београд. изложба слика. – 109 пробраних фотографија. фотодокументација „Заветина“
Критика несвакидашњих феномена и догађаја, који одударају од доброг васпитања, укуса, и културе понашања, подсећа на грбу. Истина о „вулгарним“ појавама међу Србима, има третман „лањског снега“. Незнатан је број, истинољубивих, одважних и оданих људи, спремних да се суоче са лицем и наличјем погубних последица. Незнање, сујета, „пренапумпани егоизам“, „саможиви патуљци“, „луткице и трабанти“ – неисцрпан су рудник из кога се регрутује глупост. Набеђени стручњаци, залутали појединци, групе, тужне скупине, по народном обичају „причајте уста, да не будете пуста“, стижу право из те непроварене и сирове стварности, не бирајући начин да саопште како и „слине могу бити мед“. У народу који је имао свест о вредностима, глупост прети да зацари, постајући канон за нову вредност. Тиранија медиокритета наступа организованија од стројевог корака. Буја коровњак.
Беспризорници не поседују поуздан кантар за морал, основни темељ сваког друштва, чинећи непоправљиву штету, док бране и производе глупост. Но, и таквом, по много чему несавршеном и исквареном свету – човечанству, мора се пружити шанса. Ако, у њему под глупостима нахереном, по питању опште добробити, и умивања наруженог лица, делује само један човек, макар усамљен и наспрам свих, спреман да именује глупост и избочине времена – „малограђанштине пуноглаваца из баре“, онда овоземаљски живот несумњиво има смисла. Усправљање посувраћеног човечанства, изграђивање зреле и примамљиве заједнице „пунолетне у одговорности“ није лак посао. У земљи Србији једва да се уочавају настојања тог типа. У Пожаревцу се не слути ни у повоју. Сетите се, како је читава Француска, у „Афери Драјфус“ осуђивала писца Емила Золу – заступника Истине у том случају, и окончања тако неславног доба и истог случаја, чињенице да је на крају читава Француска признала грешку, извињавајући се славном писцу. Зола није тријумфовао, како се очекивало. Тријумфовала је Истина. Француски народ, признавајући глупост коју је здушно заступао.
Код Срба, пак, вредан је коментара обичај „Задушних баба“ из традиције тог народа. Њихова улога се састоји у вишевековном обичају, да за сваким покојником, који је за живота можда био честит и радин човек, или лажов, оцеубица, братоубица, зеленаш, овејани злочинац, набрајају добра дела из негдашњег покојниковог живота. Тамо где таквих доброчинстава и људскости нема Задушне бабе, измишљају причу „добрих дела“ испуњавајући форму и улогу намењеног им задатком.
У 21. веку, дочим то досад није учињено, ваља размислити о смислу њихове улоге. Помак је могућ. До прве даће, може се, у име репутације покојника, (?) поштовати традиција Задушних баба, да до миле воље „верглају своју причу“, али након четрдесет дана, умесно је променити плочу. Нужно је говорити пуну истину из живота покојника. Трезвеност би морала да тријумфује. Лекција би била благотворна.
Саблажњив је час кад се у улогу Задушних баба, уживе „полумитолошки ликови“ из наше пресне стварности. Кад им се тај модел организовања и сабијања у редове, ослади, и послужи за узор. Таквим примерима, обилује српска стварност. Иако вас то вероватно не радује, оне живе уз вас – ту, у комшилуку. Глупост звана „догађање народа“ избацује их попут поводња повремено на позорницу, нашег друштва и културе, спремне и наоштрене да у недостатку елементарног морала и аргумената, „посежу за кукама и мотикама“, разним марифетлуцима и манипулацијама, не би ли одбраниле глупост коју њихови „првоборци“ заступају. Ти људи без укуса и културе понашања, до бола неталентовани, са својих препарираних предикаоница свима нама поручују: Живела Глупост! Ко може такву, „задушнобабску“ стварност да отрпи: ето му је.
Разлози за бригу постоје. Не умишљајте да су модерне „бабице, тренутна појава „мода“. Мода буде и прође. Препрека духу читаве епохе и милионима, која превазилази њихов дух, јесте Истина.
Истина је једина препрека која превазилази снаге људског духа! Човек је рођен да буде слободан и храбар…
Трећа србска ренесанса 