Ознаке

Галерија: Вашари Хипербореје, Доток Плавог злата (фотодокументација Заветина, мај 2014)

Галерија: Вашари Хипербореје, Доток Плавог злата (фотодокументација Заветина, мај 2014)

ПОКИСЛИ ПЕТАО

Притајена речна мрена на дну реке
мора да сам био у суровој
нарави сународника. Песник
што вешала и гиљотину
везује очас у леп сонет.
Мајчицу са туцетом црквених свећа
опазих куд лута Србијом.
Згужвану орахову мрезгу
њене мараме пронађох на путу.
И намах, стварност ликује.
Покисли петао се издвоји од јата.
СЕЧИВО

Светлост, светлост, светлост,
Чатрње, а мало даље, камаре камења –
дечак стење у боловима – ко си ти дечаче?
Сунце изгрева ватру. Бело жуманце
а потом ватрена кугла
окупа живот мој.
Гледати у светлост,
у светлост сједињену
са крајностим дана,
голубицу покорну са сеном у кљуну.
Како умире човек
при светлости док заслепљује,
падајући у силним сечивима са неба?

 

Галерија: Вашари Хипербореје, Доток Плавог злата (фотодокументација Заветина, мај 2014)

Галерија: Вашари Хипербореје, Доток Плавог злата (фотодокументација Заветина, мај 2014)

БЕЛЕ РУЖЕ

По пољу пала слана,
сребрњаци народне касе сијају
просути уз пут. Мој поглед је то.
А, ипак у њему није све
другачије искри љубав моја.
Чежња за њом најављује
провалу летњег пљуска по зеленом лугу
али то осећање недостаје у дубини затечене слике.
За брежуљцима, за сеницима
и кукурузиштима
разлаже се моје биће.
Сребрне игле пробадају иза ноћи, нежно.
Беле руже јутарње слане, ах, дирљиве
негдашње маске, подижу ново гнездо
направљено у остацима старог.
БЛИЖЊИ

Шалитра џакова ред –
квака благајне неугледна
а, мало даље стругара,
дебла посечена чекају
зубе тестера да их докусуре.
Парница два сељака око међе,
беланац нарави на виделу.
Псовке по списку, цртају речима
крст овог света – ближњима…..
Из даљине сребрн талог
се јавља да ме удави,
ненаписана песма поља
хоће да разнежи туђина,
овде, на северу.
Истина моје вере није свлак света,
већ његово крваво месо; капуљаче,
маљеви, амерички конгрес, мулаткиње,
иструменти што мекећу попут коза.
ИЗГОН ИЗ НАСЛЕЂА

Толико врата одшкринутих,
а поред њих, дашак поветарца
с вечери љуља зелено лишће у градини.
Драгано моја, ливадски скакавци
омаше стабљику траве и заврше
у шољи са леденим чајем.

Магарац натоварен цепаницама
за огрев, њаче привезан о суво дрво
украј пута да га ко узме.
Али ти се сети тог тренутка –
док будеш читала стихове.
Изгон из наслеђа личи
на љескање лишћа.

МАРИЈА

Приви се уза мене жена нека лепа,
Марија веровах да је то?
Имаше лице моје мајке из девојачких дана.
У густом честару плавог багремца
мами ме да чаврљамо.
Распарене птице то чине.
Рашта Маријо устајеш из гроба?
Да те згњечим, Маријо?
Са досадним мувама тако
поступају на сеском столу
усред ручка. Немам снаге.
Бежимо од порезника,
пологу јучерашње светице,
са мртвачким белегом на глави.
Ево нам се ближе ловци са псима
на поводцу. Сад ће нас сустићи
и приповедати о праведницима.
Због осећања части
изгубићемо живот.

________ Из рукописа „Либела“ (сачуваног у Архиви ЗАВЕТИНА)

Галерија: Вашари Хипербореје, Доток Плавог злата (фотодокументација Заветина, мај 2014)

Галерија: Вашари Хипербореје, Доток Плавог злата (фотодокументација Заветина, мај 2014)

Advertisements