Ознаке
Песник Стојан Богдановић, данас
Неоавангардно око животне поезије Стојана Богдановића
(Стојан Богдановић: Криво дрво; Народна библотека Његош и Уметничка академија Исток, Књажевац, 2014.
Збирка „Криво дрво“ Стојана Богдановића шири тематски круг вишедеценијских певања објављених у збиркама Биг Бен (1977), Одлазим а остаје неjасно (1990), Зна се (1991), Црна рупа (2004), Човек песма (2007), О да (2013), Ода Господу (2014) и представља у Сабраних песмама својеврсни светионик = оријентир оличен у имену „Криво дрво“. Пет поговорних текстова мотрило је и пером критике промишаљало певање ове збирке. Тумачили су критичари исто „Криво дрво“, прочитали различито исписали оно што из ове поезије зрачи, и што се њима откривало (отварало). Али суштинско је више у поезији и њеним асоцијативним круговима него у тумачењима критичара. Нема сумње да је Богдановић особен песник, ту осбеност карактерише неоавангардни поетички концепт (Микић). Животну и песничку зрелост преображава у песме које су упечатљива бошовска визија времена ишчитава Павковић. Зналац језика Недељко Богдановић указује на „слободнију употребу субстандарних језичких средстава (из дијалекта и жаргона, најчешће), еротска асоцијатвност, скоро наративан израз – све то у фином иронијском сказу. Мирослав Радовановић у овој поезији види интимно суочење усамљеног бића са вечним загонеткама света, дочим Стојковић указује на новог лирског јунака Богдановићеве поезије и подсећа на лудистичку димензију певања. „Она не може и неће без песничке игре. Нема ничег светог са чим се она не п(р)оиграва. Нимало случајно Син Божји постаје један од главних њених јунака и то тако што постаје и више него обичан човек“.
Наведени текстови су својврсни круг око „Кривог дрвета.“ Круг у чијем средишту се находи тема ове аутентичне песничке творевине. Она је у пуном складу, и вишеструкој сагласности са поетиком претходних збирки које универзалним порукама прожимају певања ове чиме се успоставља континуитет како поезије тако и Богдановићеве филозофије штампане у књизи „Трунке“. Оне „Трунке“ су у овој збирци посвећене поезији, љубави, животу, жени… Те мисли указују на дубинску компоненту његове поезије и потврђују песниково начело да песма мора да има мисао. Мисао о песми је изражена језгровитим стиховима које одликује „властито било и потпуна целовитост“. Својеврсне су песме у једном стиху. На пример:
„Без песме човек је као птица без крила“, „Све док се моја душа није појавила као песма…“, „А живот није ништа без песме“, „Од песме се човеку заврти мозак“ „Песму да му продужи / не живот, песму“.
Само је први плач песма
Све остало је само плач,
А то је друга песма
је генијална терцина која казује о животу и плачу, али њен фокус је у доживљају и моћи да се дотакне егзистеницијално, укаже на архетипско и универзално. Она је синтеза Богдановићевог песничког размишљања о животу, и времену, јер, стихује песник: „Никакво време ми не треба / Мени је доста моја песма“.
„Али истина није предмет поезије“ опомиње Богдановић, јер своју поетску космогонију гради истином песме која своје теме налази у његовом животу и поимању поезије да „Без велике љубави нема велике песме“. „Само богови који су боловали од љубави / постали су људи“ исписује Богдановић указујући на бит певања и повезаности песме = љубави. И живота.
Архимед је искао полугу, Стојан је нашао Криво дрво да га опесми, предочи и као метафору, и саопшти „Да је Он створио дрво“. Он је Господ кроз чију творевину стихове своје животне филозофије. Четири поеме збирке „Криво дрво“, „Питао сам сајџију“, „Био си човек“ „Све је ближе и ближе“ чине својеврсни симболички крст истесан од јапије кривог дрвета. Криво дрво је друкчије, оно је обележено „урокљивим очима судбине“, оно ће те зауставити да га осмотриш. Посебно је јер се разликује од бројнијих која нису крива. Као што се песник Кривог дрвета разликује од „стандардних песника“. Стао је под Криво дрво и испевава повесницу, својеврсно послање о себи, и свом роду. О времену, о поезији, о…Има своју мустру за песму коју чека, чекала је и у његовој души песма да сазри и да му се у зрелом животном добу јави. Као Глас. Своје песничке послове обавља само када има шта да каже и потврди да је песма једина стварност која опстаје.
„Чекам песму“ открива Богдановићеву тајну места Кривог дрвета:
Време мерим и овако,
Често стојим поред кривог дрвета,
Испред Економског факултета у Ниш.
Стоји, мотри како све-т пролази, чека песму…23 фрагмента граде по-епску фреску Криво дрво. Фабула је казивање о стварању у првом лицу тако да је он главни јунак своје поезије. Хумор и иронија боје ову поезију и песникова су „одбрана“ од стварности дочим алегоријске нити нарације о Богу шире просторност фабуле. Он, Бог, је Брадоња којег су „разапели на дрво, / Потом су га једноствано прогласили за Бога“. Али:
Човек не може да не верује
Гледаш га како он верује
Био сам наиван све сам му веровао
Све док се моја душа није појавила као песма…
Песник ту вечну причу наде разоткрива као превару:
Епископи су га убили и причу су наместили
У великој књизи, отишао је да би дошао,
Није ли то исто као, иди ми дођи ми,
Не бринем више за њега,
И мртав се сналази.
Ето, тако Богдановић исписује своје „сатанске стихове“ у вишеструко целовитој поеми суптилне и комплексне наративне фактуре…
Ноте субверзивног доприносе занимљивости сижеа певања.
Медитирање о брадоњи песник уклапа у властиту животну филозофију. Она је у многострукој повезаности с личним погледом на свет и искушењима овог доба. Трагична искуства овог простора и времена из дубљих слојева ове поезије пулсирају кроз бројне стихове и њихову сумарност. Песник је сопствено искуство и драматику доба утиснуо у просторну причу, личну и породичну, користећи сведени израз. Његов израз је прецизан, са спознајама и искуствима како математичким тако и животним из којих узима теме за свој песнички концепт. Он је доследно остварен у поеми „Криво дрво“ у којој је лирика животне и стваралачке филозофије песника Богдановића изражена стиховима личног искуства који имају универзалну боју. Од памтивека „ Песма је као срна / Очас се преплаши / и штукне у густиш“. Богдановиће је успео да сликовито дефинише песму и тиме читаоцу омогући радост читања.
Он је јасан песник. Доследан свом стваралачког (и животном) вјерују (Живот се као мука претвара у мисао, па чак и у песму) своју животну (породичну причу) претвара у песму. У драматургији поеме „Питао сам сајаџију“ су ликови који се налазе у збиркама „Господар“ и „Црна рупа“. Евокација на њихове судбине песнику не да мира, бол се претаче у стихове есенцијалног набоја. Оживљавају старе ране, песника призивају оне слике и призори, да их песмом „спаси“:
У мојој глави паклена машина
Подметнули ми је швабе
Кад су оно Миодрага
У Надичином селу раскомадали.
Истога дана његов брат
Мирко са нашег гумна нестао је.
Стрина Зорка упокојила се упокојила се одавно,
Гроб до ње још чека Мирка ,
Као што га је она за живота чекала,
До краја,
До краја света.
Такће и наговештава
Експлозију паклене главе.
А када ће,
То питање није за мене.
У песми се находе одјеци из епске лирике збирке Господар. У њој је (збирци) и родољубива компонента Богдановићеве поезије о којој је писао Мирољуб М. Стојановић. До ње, и низа других садржаја које асоцијације иницирају се стиже студиознијим рашчитавањем. Јер, песма увек више каже него што нам песник стиховима саопштава. А садржај и композиција књиге указују на тематску повезаност ове поезије и круг је, онај имагинарни, који песник насељава аутентичним сликама драматичне историје и стварности.
Суочен с прошлошћу, Богдановић исписује стихове класичне лепоте са ознакама традиције свог етноса и контемплативним медитацијама о времену (сату): Кад већ мери нешто, што не постоји?
Судбина му је подарила да буде власник тема кроз које се прелама судбина овог простора, песнички дар да теме кроз лирске приче у којима се одвија лична (и породична) прича изрази универзално. Завршним стихови поеме „Питао сам сајџију“ отвара се нова тема и указује на виши смисао певања о времену а посебице питања упућеном Господу:
Сајџију сам питао,
Веровали или не, више од милион пута,
И нисам добио никакав одговор,
Па питам сада Господа:
Како сат тачно зна,
Када човеку треба узети у меру
Симбиозом наративности и поетске густине са одзвоном Биг Бен*-а, сведеношћу израза и личне митологизације ствара се слојевита поента. Као боја живота која симболише судбинску драму и вечиту запитаност о човеку и мери, оној фатумској, премда је његовим стихом казано:
За човека,
Мали је један век.
Богдановић и ову збирку испевава као духовну аутобиграфију на фону родословног предања које је тема претходних књига…
Овај Песник стилске и лирске посебности исписује запажања („Трунке“) о животу, о тачки која је чудо, јер:
Њен део је ништа,
И зато она може,
све госте да прими.
Речи у његовим песмама промишљају његову мисао и подстичу читаоца да се запита како песник успева да познато изрази као занимљиво. Да у песми више каже него шта „прича песме“ у чијем се кругу налази, из којег мотри и промишља свет. Њему:
Песнику није потребно време
Њему је довољна песма
И он сам мора да је чисти
Или да је почисти
Казује о песничком чину. Описује своје поимање песме и времена. Поетска семантика у његовим луцидним опсервацијама доприноси пуноћи ове поезије. Али, ако верујемо Борхесу да је „ауторова намера слабашна ствар подложна људским заблудама, а књига мора да буде више од тога“ Богдановићева поезија је више од „његове намере да свој живот стави у стихове.“
Поема „Био си човек“ је сатирична – хуморна (алегоријска) певанија о Брадоњи (Господу) са свим особеностима поетике слојевитих садржаја и метафоричких вертикала. Он успева да свом схватању и промишњању судбину божјег сина стиховима обезбеди димензију универзалног искуства, при томе, исписаће убедљиве пасаже са јасним алузијама на збивања описана у светој књизи. Све то чини:
…не као хришћанин.
Дакле, не као роб.
Каo слободан уметник.
Али, како истина није предмет поезије (Стих Стојана Богдановића )песник је створио личну легенду и у у њу унео истину своје поезије. Она је изазов за нова тумачења чиме ће и тема добити ново значење. Баљестар пише:
„Бог је метафора коју ретко схватамо, иако је много спомињемо, и усуђујем се да вам предскажем да то неразумевање, које потиче од недовољног занимања, што прилично дуго траје, најављује њен нестанак, или барем заборав. Биће замењена другом, јер људима су потребни ирационални ослонци када не разумеју шта се догађа, и није немогуће да се и нова метафора такође назове Бог. То не значи да ће се тек тако укинути цркве, које су реалитети, и да се с времена на време неће појавити нека особа која ће, на неком углу Пете авеније, под заставом која гарантује слободу говора, најавити неку нову религију…“
Своје виђење Бога песник приказује у кругу човекове земаљске судбине после које ни бог није исти… Песник није јеретик, већ његова песма настоји да све види из друге перспективе, да виђено буде оно што већ јесте апстракција.
Када је овај песник математичар у питању уз читање његове поезије иде и мишљење „Ако се наука препознаје, по количини математике која се налази у њој поезија би се могла уређивати по количини немогућег, уз све осталог, па и могућег“. Могуће у Богдановићевој поезији, доживљено и виђено, кроз искуство лично и наслеђено, па и памћење које носи у свом бићу претаче у посланицу свог и нашег времена. У речима песме кристализован је и дух овог доба.
„Све је ближе и ближе“ као хроника наших дана је поема компонована од фрагмената у којој је поред неизбежне ироније присутна алегорија. Његова уочавања да опоетизује и пустош села изражена су у стиховима личне интроспекције који су симболика судбинског и „прича нестајања“ у коју овај песник утискује и свој (доживљај) виђење. Песма му отвара памћење, она је „продужетак његовог памћења и маште“. Отуда стихови, ови што кореспондирају са песмама збирке „Господар“(2004) допуњују антологијску песму „Извештај“:
У мом бившем селу,
Добро сте прочитали, бившем.
Није грешка .
Тамо су кршотине од зграда
И од људи,
И црква је кршотина
Ко би рекао да ће после толико патњи и ратова ,
И она постати права забушотина.
У речи кршотина, и од зграда и људи сумирана је трагедија српског села, а само значење страшних речи кршотина од зграда и људи опомињуће подсећа на земаљску усудност човека и његових творевина, истовремено и на идеолошка батргања народа овог времена. Лирско има епску димензију, кроз властити доживљај је опесмљена судбина народа. Слути се у овим певањим усудна метафизика, чује ромор времена и судбина.
Бројним фрагментима збирке који имају антологијске мере придружују се и изузетне песме: Као сваки смртник, Баш смо се лепо играли, Хвата ме језа , Лек, Џаов чамац за небо у Смедереву… Оне поред високих вредности потврђује да је и поезија као и „математика начин за опис унутрашње хармоније“. Богдановић стихом каже: „Свак носи своје бреме, а делимо само судбу поезије.“
Његове најдуже песме су најкраће, јер у терцини, кадкад у једном стиху су сабране читаве књиге. Песник поручује:
Ако већ морате да се разболите / Нека то буде од поезије / Једино од поезије нема лека / У њој свако исправља своју / Криву Дрину.
Исправљајући „криву Дрину“ Богдановић испевао „Криво дрво“ поему кроз коју лута песниково Ја. Мотри, промишља, сећа се, пева собом и из себе, о свом времену, исписује блиставе минијатуре, постаје песма коју пева (Човек Песма**). Ман је говорио о моћи поезије да читав један универзум смести у простор , не већи од љуске ораха. Стојан је то певањима потврдио, „болестан од поезије“ дочекао је песме које га видају и вазносе у космопоетске сфере епа сачињеног од до сада објављених збирки.
У књизи „Сабране песме“ „Криво дрво“, има потпуније значење. Црно беле фотографије лирских јунака овог епа обезбеђују нови контекст читања и тумачења. Те старе фотографије лица одсутних из живота, сада васкрслих у песми, су својеврсни документи, симболи судбинског који имају универзалну вредност.
Песник Богдановић је дочекао своје песме, оне чекају поштене критичаре** који ће својим тумачењима „заронити у дубини и таму ове поезије“ и потврдити њене анто-логијске мере. Амен.
Трешњевица, Преображење Господње, 2014.
________
* Биг Бен, збирка песама С. Б. 1977.
** Човек песма, збирка песама С. Б. 2007.
** Да би неко био критичар, пре свега мора бити поштен човек. (Боало)
Трећа србска ренесанса 