Ознаке

(Писмо Мирославу Тодоровићу)

Знак препознавања

Знак препознавања

В сеј мире славни, Мирославе

Прочитао сам твоје текстове Само читаоце нико не помиње, Сетва плаката, Узалуд се истиче, Банкрот, казан, будућност,Ушће седам река… Сви говоре и о неком аспекту културе у Србији.

Округло речено: какви читаоци, таква и култура, односно, каква култура такви и читаоци. Читалац би требало да је сваки грађанин, који писмено и усмено изражава своје потребе, права и обавезе. Какви су грађани читаоци, зависиће у великој мери карактер државе и живот грађана у држави. У полуписменој и неписменој држави као што је Србија не треба се чудити што је пропаст стално у изгледу. Губитничка су упињања у стварању митова прошлости, грандоманији, илузијама о значају и вредностима. Србија је у свом новијем постојању стално тражила пречице (буне, преврати, ратови, тзв. реформе), а то није време, добра клима, за читаоце и ствараоце. После сваког преврата долазила је и некаква «културна револуција», нови писци постају тумачи «душе народа» и миљеници власти. Читаоци и мислиоци својом главом су непожељни јер успоравају акције вође, постављају питања, сеју сумњу. Зато су међу нама увек популарније јуначке песме уз гусле, запаљиви говори на митинзима, анегдоте и корачнице, „сетве плаката“, патриотске здравице, политички коментатори, дакле оно што се усмено разноси и намеће, а не читање озбиљних књига из науке и слободне уметности. Уврежило се, ваљда само у Србији, да се може полудети од много читања и учења! Читање је дангубљење, за занесене и доконе, оне који не знају да раде нешто паметније. Зато толико демонстрирација бахате осионости неуких моћника. Књигама, „листовима на ветру“ никад се није писало и не пише добро.

Из животног искуства знам да читаоци, што се каже начитане особе, немају предност у конкуренцији за јавне послове, нити објективно уважавање. Као дугогодишњи библиотекар знам колико је грађана читало (мали проценат), шта се читало, како стоје ствари с читалачким изборима и нивом захтева. Ако изузмемо ђаке због обавезне лектире, већина чланова је тражила «нешто лако», што не замара. Збирку песама, «песмарицу», нико није позајмљивао. Зато ми се чини бесмисленим оптуживати постмодернизам или херметизам у књижевности (уметности) за изговор малом читању. Ми стално смећемо с ума да је самоуправна СФРЈ била идеолошко друштво с већином аналфабета и полуквалификованих радника. Култура је прилагођавана том слоју, у облику аматеризма и популарних манифестација. Ми смо настављачи тог културног духа, тог наслеђа! Читаоци нису нешто издвојено од целокупне стварности и духовне климе у држави, него темељ те стварности. Култура је била политизована, стално је нешто забрањивано или осуђивано, а не вредновано. (Најчитаније су биле те спорне књиге). Васпитаници тог времена и физички настављачи скоро су затворили књижаре, биоскопе и домове културе у провинцији, избацили културу из Телевизије и јавног живота.

Пајићево књижевно вече потврђује културни ниво, културне потребе, нашег читатељства. Понекад једва нешто више присуствује гледалаца аматерскиој позоришној представи. Већу пажњу изазове само оно што добије неки облик политичке препоруке или црквеног благослова. Под таквим утиском написао сам и песму Књижевно вече.

(Пријатнији доживљај имао сам 25. септембра у Пљевљима. На промоцији књиге Миленке Цице Чоловић у сали Гимназије није имало места да сви седну!)

Награђивале су некад библиотеке најактивније читаоце, али ни то није опстало. Ваљда човек чита за своје добро? Требало би да се види разлика између онога који чита и онога који не чита! Већина библиотека у Србији (сеоских, фабричких, школских, па и градских) више су одбијале читаоце него привлачиле, иако је о њима просуто много похвала и фраза!

Што се тиче теме: Уметник у Србији мало сам уздржан, не сматрам се позваним да о томе нешто кажем, нисам просто квалификован. Нисам уметник, никад нисам рекао да сам песник него само да сам подлегао пороку писања. Пишем, нешто сам и објавио, о свом руху и круху, не придајући томе значаја. Осећам се као маргиналац и идиоритмик, у шали (?) кажем да сам особа закаснела у развоју.

Не бих имао ништа да додам на све што си написао о поезији и песницима. Све је лепо речено.

На известан начин ми и данас имамо државне писце, иако је као све приватизовано. Не могу постојати и државни читаоци, али постоји стална тежња да што више становника буде потрошач државне «робе» у виду идеја, пропаганде, штампе, књига, манифестација… Бизнисмени ваљају забаву и разбибригу, «опијум за народ», и на томе се богате кад све пропада. Зато цвета фолк музика, Пинк програми, свакојак шунд. Лоповлук се гоји у Србији само у спрези с државом! Писци су принуђени, као и сви други, да се ставе у службу због мало сигурности и привидне моћи. Да не говоримо о списатељским сујетама, о потреби за славом, дивљењем, читаоцима. Као што се често девалвира монета, девалвира се и духовно стварање срозавањем нивоа уметничких критеријума и понижавањем уметника. Главни пресудитељи вредности су партијски идеолози и државни чиновници, последњих година секта чувара националног идентитета. Због тога сви значајнији уметници и људи интегритета напуштају Србију. Данашњој Србији су довољни здравичари. Окорели хајдуци и полуписмени сељаци се дају на «рестаурацију» српске духовности (средњовековне) и српске саборности. Њима требају слушаоци, не читаоци!

Зашто у Србији, с мало стилског претеривања, има писаца колико и читалаца?

Прво, не може бити много читалаца у полуписменој и сиромашној заједници, која је увек зазирала од просвећености пошто је стварала култ народа као почетка и краја мудрости и врлина. Вероватно и због непостојања критеријума вредности, односно неодговорности списатеља, али и све ужег простора на коме се један српски писац чита. Просто речено: данас није привлачно бити (професионални) писац, а само неколицини је исплативо.

Држава Србија, култура, уметници. Како год се погледа, сем можда сељака, култура и уметници најгоре пролазе. Зашто? Ко год хоће да СТВАРА, а није државни плаћеник, он нема шта да очекује у Србији! Најбогатији људи Србије нису културни људи да би били мецене већ баштиници вечерњих школа и демагошке пропаганде, већином похлепни и бездушни скоројевићи.

Запрепашћује небрига о језику. Политичари и њихова гласила предњаче у кастрирању језика, закукуљивању значења, имитирању памети и знања. Полуписмен свет не зна ни свој језик, а размеће се увозним новаторијама. Не може се очекивати од људи који не верују у матерњи језик да верују у државу и њен напредак. Кад си последњи пут видео да је нешто именовано српском речју (кафана, продавница, производ, посао, екипа) и написано ћирилицом?

Нова технолошка ера и дигитална писменост затичу Србију сиромашну, неслободну, полуписмену и слуђену својом и светском ситуацијом. Најтежи модерни изазови нас тек очекују! Ми увек пропустимо шансу и определимо се за погрешан пут. Верујемо у своју бистрину и лукавство.Нек читају они тамо што оће да нас покоре и да нам узму душу.

Што се тиче теме: Уметник у Србији мало сам уздржан, не сматрам се позваним да о томе нешто кажем, нисам просто квалификован. Нисам уметник, никад нисам рекао да сам песник него само да сам подлегао пороку писања. Пишем, нешто сам и објавио, о свом руху и круху, не придајући томе значаја. Осећам се као маргиналац и идиоритмик, у шали (?) кажем да сам особа закаснела у развоју.

Не бих имао ништа да додам на све што си написао о поезији и песницима. Све је лепо речено.

Од мене толико, и много поздрава,  В.

18. окт. 2014