Ознаке

Разговор између магарца и Марине Абрамовић…

_______________________________________

Французе не интересује Србија. И о овом скандалу са заставом велике Албаније пишу са симпатијама према Албанцима „Бели дим”, 2014, уље на платну

Фото Т. Јањић

Када вам Љуба Поповић каже да је у једном периоду живота, на самом почетку своје шест деценија дуге каријере, био „посвађан са бојом” у први мах мислите да се шали. Ко год је бар једном видео његове слике то би исто помислио. Али, тако је заиста било. Један од разлога те „свађе” била је немаштина. Сећа се Љуба: „Пара није било, па би нам послужитељ на академији из подрума донео велике предратне тубе, пуне црвенкастобраон боје и само сам са њом радио. Кад бих дошао до новца куповао бих мало плаве и зелене, али сам их употребљавао јако штедљиво.”

Наш саговорник у Београду борави због данашње промоције књиге „Љуба”, у издању „Паидеје” и „Париског круга”, заказане за 12 сати, у Медија центру, као и изложбе слика која се отвара два сата касније у галерији „Еуроцентар” (Македонска 30). Ово дело, за које каже да је једна од најквалитетније урађених књига која се бави његовом уметношћу, а којом започињемо разговор, није класична монографија, већ публику подсећа на она Љубина дела која се налазе у Србији, у приватном власништву колекционара.

Избор репродукција почиње сликом „Госпођица” из 1959, а завршава делом „Бели дим” из 2014. Зашто такав редослед?

Намерно смо одлучили да почнемо сликама које сам урадио давно, како бисмо прво показали шта сам радио кад сам био млад, уколико то до сада неко није имао прилику да види. Моја се поетика није много мењала и све моје слике чине један јединствен свет, никада нисам лутао, подлегао модама… Али разлике постоје, пре свега у колориту, што сам вам малочас објаснио.

У књизи о вама пише четворо аутора. Ан Тронш вас види као „заљубљеника у ренесансу”, а Срето Бошњак у вашим делима препознаје „блиставу имагинацију и чудесну пикторалну целовитост”. Ту су и Милан Комненић и Дејан Ђорић. Да ли сте их сами бирали?

Мање-више јесам. Велика ми је жеља била да бар један аутор буде Француз. И то је Ан Тронш, која је имала великих проблема са својом издавачком кућом. Они су оклевали у томе да јој одобре да се њен текст, део њене већ објављене књиге, нађе у овом нашем издању. Али на крају су нам то дозволили. Њена оцена моје уметности је одлична. Милан Комненић је веома лепо превео тај текст.

У Србији сте често. Овога пута непосредно након два догађаја која су прилично узбуркала домаћу јавност – посете Владимира Путина и војне параде и фудбалске утакмице Србија–Албанија. Да ли сте имали прилике да преко сателита гледате параду или утакмицу?

Нисам видео ништа у директном преносу јер немам сателитску антену, а Французи нису ништа преносили. Једино су јавили да се Путин појавио у Београду, било је снимака његове посете, али од параде ништа. Њих не интересује Србија, јер они су много већи националисти него што смо ми. Чак и о овом скандалу са заставом велике Албаније пишу са симпатијама према Албанцима. Ја добијам овде штампу из Србије и углавном сам добро обавештен.

Да сте били у Београду да ли бисте пратили параду?

Наравно да бих гледао. Као и сви што су гледали. Нема ту никакве разлике између мене и других људи. Ја, међутим, мислим да ми морамо културом да се наметнемо Европи и да је култура најмоћније оружје, које ми довољно не користимо, јер ове који су на власти то уопште не занима. Ми данас имамо нејнекултурнију власт коју смо икад имали, јер је за ову државу култура на последњем месту. Погледајте говоре и обраћања наших политичара – ниједан не помиње реч култура, њих то савршено не дотиче. Шта друго могу да закључим? Али ни то није најгоре. Забрињава што људима почиње да бива свеједно. То ће се тешко исправити. А уништавање културе је прва ствар која се чини кад се један народ уништава.

Са министром Тасовцем имали један дуг разговор, у којем сте му пренели своја размишљања. Шта вам је рекао?

Он је један изузетно интелигентан човек, брзо мисли и много зна. Што се њега тиче немам замерке. Није проблем у њему. Проблем је у томе што не уме да постави праве људе на права места. Рецимо, почели смо некритички да увозимо све тенденције са запада које се могу назвати сликарским ђубретом. И то ће прилично да засмрди у нашој средини. Кад то кажем мислим, на пример, на овогодишњи Октобарски салон. Или, откуп дела визуелне уметности, који је одржан први пут после не знам колико година. Немојте ми рећи да разговор између магарца и наше чувене Марине Абрамовић, против које иначе немам ништа, вреди онолико пара колико је за то држава платила? У Паризу је још увек добро, цветају сви цветови, па постоји избор. Код нас, нажалост, постоји готово фашистички однос према неким људима који се баве сликом. Надам се да ће то неко зауставити.

А шта бисте ви откупили?

То није мој проблем нити мој посао, већ државни. Ја се у то не бих никад мешао. Колеге поштујем, али не бих никада био ни у једној комисији.

Милица Димитријевић

објављено: у Политици, 22.10.2014
====

Последњи коментари

Bogdan Miscevic | 22/10/2014 07:32

Љуба зна шта прича. Само да нам је неко из власти ко има уши. Али ту лека нема, бојим се. Хвата ме тролетна грозница када помислим на наше музеје.
Срам због тога је превелика. Тако нешто на свету не постоји, а имамо уметнике светске вредност.

Advertisements