Ознаке

(31. децембар 1996…)

…Пре ће се отопити овај прљави снег
и тај полувековни лед
– од снега који управо веје.

Снег ти помаже, роде!

И студен од кога пуца камен.
И горчина.

Не пуштај док они не пусте тебе!
Не могу издржати колико ти.
Нек пада снег. Нек пада снег…

4

(Петак, 3. јануар 1997)

… Бројгелове слике су сишле са платна
на улице,
пословице су проходале,
и ходају као ловци у снегу

Колона је недогледна.
Нек’ пада снег. Нека пада…

5

(Субота, 4. јануар 1997.)

… То је та музика, која помаже и оном који
копа све дубље, и који је стигао до куће
од плавца камена у багремару налик на малу цркву,
до дворана огромних подземног дворца
(понегде урушен зид од цигле)

До Учионице. И Чувара

Љубавница бежи уз неко степениште у таму…

И затим истрчава гола у некој другој просторији.

То је та музика, која осветљава стравични подземни град и један
планински венац, и једно бело девојачко лице из ране младости. То је
та музика која као пролеће многе пупољке расцветава…

6

(Истог дана, увече)

…Адамов „пелцар“ се примио,
окалемио је дивљу трешњу,
иако су му се смејали момци
и девојке и чудили се –

Ко је овај брадоња
и шта хоће?

Кућа светих ратова лупа,
пролупала је…

Трас! Дранг!
Дранге, дранге!
Уаааааааааа!
Зззззззззззз!
Ррррррррррр!
Крррррррр!
Прррррррр!
Та!та!та!та!
Бо!бо!бо!бо!
Вррр!Бррр!

Бела Тукадруз (Заветине). ПЕсме објављене у ч. УНУС МУНДУС, 47/2014. Сепарат: Бела Тукадруз, КОГИТО КЛУБ, стр. 251 - 443, стр. 366-367, 375-376

Бела Тукадруз (Заветине). ПЕсме објављене у ч. УНУС МУНДУС, 47/2014. Сепарат: Бела Тукадруз, КОГИТО КЛУБ, стр. 251 – 443, стр. 366-367, 375-376


РЕКВИЈЕМ

Тако је густ, дубок мрак.
Завија пас. Зазвони телефон.
Пропадање – у амбисе. Црне ко фрак.
Руше се коленике, леп (плафон).

На гробљу је ред; четири генерације; низ.
Блештали су – пламен свећа
и сјај сунца. Нарциси.
Све се испреплело : несрећа и срећа.

Надреално. Мајко, са нама више ниси.
Није тишина дубока од твога укопа.
Ко некад је, апсолутна, знана.

Туга је, осећам, густо посејана.
Отац све више на страшило личи.
И на, Боже, опрости – гаврана.

**
Судбина ће увек бити бржа од живог створа.
На гробљу ова мисао бива очигледна.
– Овде има још једно место; ту ме укопајте,
каже отац. Налаже нам упутства ванредна.

Нарциси, мирисави, бељи од снега,
убрани у кругу Наталијиног врта,
контраст су црнилу, помрчини, тузи,
лепота на ветру, виткија од хрта, али – крта.

Враћали смо се косином брега
са које се ширио неописив видик…
Дубока је, густа ноћ, мукла ко крик.

Сувишне су речи. И ниједна песма
није дубока као ова апсолутна тишина.
Дубина пуца као плик, душин плик…

После 22. часа (Мишљеновац; субота, 8. јун 2002.)

СУДБИНА

Ударац за ударцем. Мај, јун. Дупли стрес..
Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.
Не верујем; не осећам ништа, ни бес.
Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ.

Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.
Не верујем; не осећам ништа, ни бес.
Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ,
око живота, будућности, полета, зрења.

Опирем се, али изгледа слабо и узалуд;
судбина ме својим зупчаницима мења.
Птице су јутрос донеле упозорења;
снови пре њих (не нисам сујеверан, луд).

Не живим под тежином слутњи, магновења.
Је ли ме проклетство, или Бог,
дотерао до овог руба, зида, апсурда?
Немам куд?

Можда сам у истрчавањима претерао?
Бог, ваљда, све види? Није ми труд
био узалудан сав, о томе не вреди причати.

Сеоба је на видику, блиска. Не Страшни суд.
Тамо где ће барске птице кричати од свитања.
Имам, изгледа – куд.

Север је моја стара и коначна судбина?

Шта су ми суђенице одредиле кад сам рођен –
то више нико не зна. У ћутању је дубина?
Пијан сам од туге бескрајне, не од вина.

И изгледа да сам Усудом вођен…
Гуши ме летња спарина и тмина…