СЛУТЊЕ И СНОВЕ су нам послали богови

СЛУТЊЕ И СНОВЕ су нам послали богови, Дионис и можда
Силен, и још их шаљу по морским плимама, по облацима у сутон, по
Месецу боје стипсе, по стегнима жена, по колонама мрава, по
разваљеним таваницама магаза, пастирских станова, цркава, по
таласима мирисних липа, по лавежима луталица у ноћи, по ноћи самој,
по спрудовима заборављеним, по кладенцима у урвинама карпатским,
по бујним копривама израслих из темеља пастирских станова, по хуку
реке.
По јатима врана што у сутон слећу на шуме око насеља, по
оскоруши коју је засадио онај чију смрт предвидех пре чеврт и више
века, по пуноглавцима у локвама по изрованим и напуштеним путевима,
по пучини која титра изнад пучине ишчезлог мора, по мирису лишћа
цера, по жубору потока између букава, по папрати, по гуштерима на
каменим степеништима опустелих колиба боје длаке алпске козе…
Веровања у снове – мала језгра држава, региона непознатих –
нису нестала у неповрат, као бачије и салаши. Видиш ли, анђеле, те
висоравни са којих су толики понешени бујицама потока нестали у
низинама, те висоравни на којима још једино бабе беру кавурму по
росној трави, сећајући се свога девојаштва, минулих ратова,
качамака с ведрином бодрих петлова под величанственим церовима
у пролеће? Видиш ли те врхове који као да израњају из сна и магле
истовремено, са којих се може обухватити хоризонт, непоновљив
кад изгреје сунце, величанствен, плавкаст и титрав, у свој својој
величини? Пастир ослоњен на штап на сваком од њих, усамљен и
ћутљив, налик је на Бога који се зауставио на трен и удубио у зрачење
предела. Творац и природа нису штедели ништа када су обликовали
глину уз помоћ ветра, сунца, пљускова и камења… Оно што нас води
узбрдо, анђеле, то је адађо состенуто са својим бујним орашјима и
светлошћу, са својим светим ритмом: Апасионато е цон молто сентименто…
Илузије су сачувале своја обличја на планинама на којима се
све ређе могу сусрести анђели, анђели којима ветар отвара капије.
Ветар који мете брезовим метлама око оборених чаброва са
олеандрима…Кошава дува већ шест сати непрекидно и нема кише, као
да је почетак јесени а не Ђурђевдан, када су терали овце на
бачију…Пре тринаест година је било врло слично; моја покојна супруга
је била пред одлуком…Може ли се тако рећи? Може ли се са
сигурношћу тако тврдити? Не. Мртва уста не говоре. Оркан је у
појачању, као што беше и у четири изјутра. Сада је десет. Сатима
небеске метле растерују тмасте облаке…
Сећао сам се бачије у Дубоком Потоку, замишљао нову:
детињасто. Пропале ствари су пропале. Два пута су ме водили на
бачију током године: једном отац уочи Ђурђевдана, када би потерао
стадо, други пут мајка, када је био ред на нас да свој део сиримо. Сећао
сам се нејасно само неколико појединости: воћњака са бујном травом;
шљивама чија су стабла обрасла гљивама светлозеленим попут лишћа
коњског босиљка: шупља стабла са гнездима слепих сеница. Силазака
низ стрмину до Дубоког Потока…
Четрдесет и три године је прошло, и можда никад и не бих
помислио да поново одем, да није рат…
Видиш ли, анђеле, полувековне битке корова, шипражја?
Све су пребрисале деценије, осим илузија и облака. Препознајеш ли
п у т, којим се улази на бачију, зарастао у траву; препознајеш ли
место, пажљиво и с љубављу одабрано, искусним оком горштака
неписмених, али веома упућених у тајне природе и предела и
њихових издашности?…Све су то синови, унуци и праунуци
напустили, неповратно, заувек, лакомислено…“Шумци“ како их
поспрдно називаху у долинама, у селима, варошицама и градовима, где
су се преселили у потрази за државним службицама, лакшим зарадама
и бољим животом…Туђи на туђем, ти горшатци, опаљени сунцем, као
злато, добили су неку тамну маст, осим једног, покојног, заосталог, што
се, променивши одавно свет, смеши осмехом детета које је већ почело
да разумева ујдурму… Маховином обрасли пањеви багремова, и
усташца кладенаца, подигнутих крај пута за спомен своје и душе својих
драгих предака, добили су патину чврстине и самопоуздања судбине
која је деценијама била скрајнута и несхваћена. Зова је окупирала обале
потока, стрмени и урвине, бршљан и стабла багремова. Бујне коприве
расту из темеља крај камених степеника, из духа предака, из зноја
легенди полузаборављених… Како отужно мирише цвет јасена ли
процветали дрен! Преци су постали коприве, коприве ; зидари, чобани,
дрвосече, дунђери, пушкари,…..
Видиш ли, анђеле, да на запуштеним путевима има више
локви пуних жабњака, пуноглаваца, од потомака, легенди и
пастира? Путеви у даљини, око брежуљака, на рубовима шума,
жути, нејасни, срасли са потпуном самоћом и одблесцима сунца. Са
напуштеношћу као бунари испред аветињски пустих кућа усред
старих церових шума, засеока напуштених?… Видиш ли бокоре
цветне које негују пљускови и Сунце и понекад једино подрезује,
залама ветар? Судбину исписану на путевима обраслим травом, или
на зидовима кућа чија врата отвара ветар, врата и прозоре, са којих је
одавно отпала бела боја креча и открила малтер боје плесни, свелог
јоргована?
– Видим, све видим! – узврати анђео. – И оне трешње у
шуми, уз пут усечен у каменитом делу стрмени, што су израсле
више него букве, високо се разгранавши. Ничега овде нема осим
дивље лепоте, а сећање ту није од помоћи…
Заиста, сећање некадашњег шестогодишњака је шкрто,
искривљено, у много чему …Од бачије остала …оструга, пужеви у
трави, зеље и шум невидљивог потока… Ретко сам силазио тамо, у
бучину, где се састају потоци, где буја калабук и зеље, купина и
папрат… Јер су ме плашили сиктањем отровница… оних са рошчићима
на глави…А тамо није било ничег другог до лепоте, тишине и жубора,
мајчине душице и дебелих трбушастих столетних врба у чијим су се
шупљинама гнездили голубови гриваши…
Флора је свуда огулила красте постојања. И веловима
континенталне прашуме сакрила језиве слике постепеног разарања…
Коментар други једва да је потребан…На југозападу се појавила
Злокобна Звезда са лисичијим репом… Лажу који мисле да је то звезда
Северњача…Лажу – читав живот им је потрошен на лагање. ..Мостови
су срушени, бачије и фарме оваца, железничке пруге, рафинерије и
складишта са нафтом. Ноћ је.
Ноћ је иако до заласка сунца има више од часа.
Неколико је минута до седам увече, за минут или два заћи ће
Сунце… Ево, скоро да је зашло за брег и јасенове на западу. Ивица
хоризонта је румена, па љубичаста. Тринаести је дан необјављеног рата.
Не знам билансе. Вести су, и са једне и са друге стране, добро испране.
Злокобна тишина. Злокобна звезда маше репом. Ведра је ноћ над
Србијом – страва.
Само што не падну огњене секире умочене у крв заласка…
Сенке грана оскоруше љуљају се као морска површина. Дими
се из старе краљице пећи (напољу, на степеништу); догоревају неважне
успомене. Кукуричу петлови, али не као они налик на паунове под
столетним церовима, док ватра преображава толико тога кабастог у
фини пепео…
Учинио сам нешто против глодара, мишева, ухолажа,
устајалости, мртвила, мемле, пробушених лешника и ораха,
прљавштине, остатака и отпадака…Учинио сам нешто да рат
дугогодишњи који је претходио овом, да окупација паучине буде
гурнута у пламен као старе ципелице, чарапице, разгледнице, пожутеле
новине и љубавна писма…
Тај претходни рат, ту окупацију паучине и корова, прећутали
су најбољи песници, и сведоци првог реда, јер су били његови
саучесници од пеленгаћа, порасли међу шљивама, међу свињама…
Купљени јефтино, биће и расходавни јефтино…Грејем се на чистом
пламену, пламену твојих очију, анђеле, али у души ми је хладно и
осећам десни бубрег. И хладноћу која напада појас, као у новембру…

ЛеЗ 0005423

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s