ЕЛЕЧКИЊЕ Барјачкиње!
Елечкиње Барјачкиње!
Кога ћете? Кога ћете?
Тако вичу у заранке
бујна папрат, младе букве,
дивље перунике, брезе:
Елечкиње Барјачкиње!
Елечкиње Барјачкиње!
Кога ћете? Кога ћете?
Глициније врх веранде,
прозори Дане Банкерске!
Шимшир, шебој и калопер,
златан, дивљи љиљан,
звездан, шумски граор,
граор ливадски жути!
Жалосна се врба нагла
изнад јаза, изнад вира,
као јутром летња магла.
Уплив слива мешавине
јоргована, жалузина,
блескова спрудова,
скакаваца боје шљунка,
музике и игре Влаха,
Цигана и Срба, песме,
заранака, божурова,
павинца и белог слеза,
сазревања у тишини
целине и оскоруша,
убрзава узбуђење:
Елечкиње Барјачкиње!
Кога ћете? Кога ћете?
Двор лепо саграђен
од цигле црвене, а
покривен шиндром –
шиндром тропориндом!
Дајте нам још прибој,
прутић од прибоја,
и облак од птица,
дим од јоргована,
брегове у сутон
и мирис јасмина,
саксије с мушкатлом,
руже месечарке,
и струк босиока:
с кореном од злата,
с лишћем од бисера.
Метлице од вреса,
не јаз на речици –
јаз душе највећи. . .
Елечкиње Барјачкиње!
Елечкиње Барјачкиње!
Кога ћете? Кога ћете?
Брестове и бршљан,
голубове лепезане
како слећу на веранду,
Лепоту и Вечност,
слап потока, Саставаклет пастрмки и свитаца. . .
(1971 – 1991 – 1995)
Из Непознатог Сановника
Сетих се мучне
и неиздржљиве прошлости,
и свега што је заустављало
распиривање Огњишта.
Пуно је влажне сламе,
зарђалих ексера
и гвоздених шиљака
подметнутих свуда да се човек
набоде и умре од тровања крви.
И ја сам све то скупљао на гомилу
с ћумуром и угљевљем
и суварцима којих има у изобиљу
око салаша опустелих.
Ево и шупљег пања
из кога су димом старих крпа
отерали пчеле
и напунили саћем и медом
тестије и крчаге.
Огањ је најбоља небеска метла.
Ево Огњишта у коме
огањ боклук живота сагорева,
све сувишно, дотрајало,
и где старо гвожђе добија
нови облик и чврстину…
РАБ БОЖЈИ МИРОСЛАВ И ДВА АНЂЕЛА
Миљани Лукић (1956 – 1986)
Рано рани раб Божји Мирослав
у недељу пре изласка сунца,
пре сванућа и пре литургије,
он не иде у порту, у цркву,
већ он иде на брежуљак један,
обрастао шибљем и купином,
те он скупља змијске кошуљице.
Ал’ ето ти два путника стара:
– Божја помоћ, рабе Мирославе!
А он њима лепше одговара:
– Дао Бог добро, два путника стара!
– Каква те је невоља велика
натерала те си уранио
у недељу пре изласка сунца,
пре сванућа и пре литургије,
па ти скупљаш змијске кошуљице?
Или си се, рабе, помамио?
Или си се јутрос потурчио?
И часни крст под ноге згазио?
И своју си веру изгубио,
те си тако рано уранио,
у недељу пре изласка сунца,
пре сванућа и пре литургије,
па ти скупљаш змијске кошуљице?
– О Бога вам, два путника стара!
Кад питате, да вам право кажем :
нити сам се, ја раб, помамио,
нит сам своју веру изгубио,
нит сам крст под ноге згазио,
већ је мени велика невоља,
јер ја имам у мојему двору
седам немих, седам слепих гуја,
то ја имам с љубом чуваркућом!
И Бог ће ми грехе опростити!
– Хајдмо двору твоме, рабе Божји,
да видимо твоју љубав чуваркућу!
И љуба је рано уранила
пре изласка сунца, пре литургије:
седам немих, седам слепих гуја буди.
– Божја помоћ, љубо чуваркућо!
Она њима лепше одговара :
– Дао Бог добро, два стара путника!
– Бога теби, љубо чуваркућо!
Која ти је велика невоља
те си тако рано уранила
млада у свету недељу,
пре сванућа и пре литургије,
те ти будиш још уснуле гује?
Или си се млада помамила?
Или си се јутрос потурчила?
Часна крста под ноге згазила
и своју си веру изгубила,
те си тако рано уранила
пре сванућа и пре литургије,
те ти гује још уснуле будиш?
– О Бога вам, два путника стара!
Кад питате, право да вам кажем :
та нисам се млада помамила,
нити сам се јутрос потурчила,
нит сам своју веру изгубила,
нит сам крста под ноге згазила,
већ је мени велика невоља,
јер ја имам у мојему двору
седам немих, других седам слепих,
то ја имам с мојим господарем.
И Бог ће ми грехе опростити!
– О Бога ти, чуваркућо љубо!
Дај ти нама баш то мушко чедо
из колевке од буковине,
и од чеда крви да узнемо,
да пошкропимо твоје дворе:
што је немо, проговориће,
што је слепо, прогледаће,
а што пузи, усправиће се.
Мисли љубав раба Мирослава,
она мисли мисли свакојаке,
док је млада на једно смислила,
па им даде чедо из колевке,
и заклаше чедо пренејако,
и од чеда крви уграбише,
пошкропише беле дуварове :
што је немо, проговорило је,
што је слепо, прогледало је,
што је пузало, усправило се..
Дигоше се два стара путника
и одоше с Богом путовати.
Осврће се љубав чуваркућа,
па погледа на колевку букову –
тамо седи чедо у колевци
и игра се јабуком од злата.
– Мили Боже, на свему ти хвала!
Где дођоше два путника стара,
заклаше ми чедо у колевци,
и од чеда крви уграбише,
што је немо, проговорило је,
што је слепо, прогледало је,
што је пузало, усправило се,
ево чедо седи у колевци
и игра се јабуком од злата!
Проговара чедо из колевке ;
– Слатка мајко, моја слатка рано!
Оно нису два путника стара,
већ су оно два Божја анђела!
( 1996 – 1999)
ЛеЗ 0005425
Трећа србска ренесанса 