Двориште је – небо,
небо је – двориште.
Фатаморгане
у јатима долећу,
као шишмиши
у највећу пећинску дворану,
после четрдесете.
И ПРИВИЂЕЊА –
замешена од удова
прелепих девица
обавијених
прозирним веловима,
и мрака
који се згушњава –
надолазе, надолазе
као тесто у наћвама.
Пасторка запостављене метафизике,
месечина је као Пепељуга.
Као у позоришту, завеса се подиже
откривајући позорницу судбине.
Јој! Јој!
Утопили су се
уторак и среда,
четвртак и петак,
субота и недеља –
читав живот –
у дубок вир
ПОНЕДЕОНИКА.
Хаос се ноћас смрзнуо
као вода у барицама
и пресијава.
Јој!
По том залеђеном сјају, као у огледалу,
клизе невероватне слике и сабласти.
(29. новембар 1993. Касно ноћу. Мишљеновац)
ЗНАМ који је то град, која улица, и девојка која одмиче тротоаром
крај окречених багремова даље и даље. Такву је фризуру имала само
једна сјерих очију. Не знам да ли је подне или поподне (можда
поподне, касно поподне?) Можда сам је некада видео с леђа када се
враћала из очеве радње, издалека?
Али зашто с а д а, б а ш с а д а, много година касније та
силуета која одлази, одлази, одлази?
Видео сам и лишће прашњаво, зелено, и неко двориште.
Да, склопљених очију лежећи у кревету, видео сам столетне
горуне, и пропланке испод њих, и бициклисте који су долазили из
даљине, возећи по трави. Не коње.
У другој соби мој млађи син буљио је у телевизијски екран.
Баш је била нека музичка нумера коју као да је поручило моје
сећање; тонови су се окретали као точкови бицикла, али ти бициклисти
никако да приђу. И они су нестали као силуета оне девојке. И искрсло
је дрвеће у магли, магла. Иако само био уморан (само што сам стигао
са посла и прилегао), одмах сам почео да бележим… ово… (Не знам
ни сам због чега.)
Можда је било боље да сам наставио да лежим склопљених
очију и да пустим да ме в о д е с л и к е које су навирале ко зна
одакле, из којих дубина заборава, изазивајући непоновљивом лепотом
као блистање јутарње росе на ливадама…
(Среда, 22. новембар 1995. Око 18 ч. Лабудово брдо)
НАЛИЧЈЕ ЉУБАВИ
СМАТРАМ, интуиција ме не вара,
почетна грешка води у многе друге.
Скривање погледа открива којешта.
Оно што из жене не би би могло
извући ни жестоко пиће, бунило и клешта.
Замрзнута риба, крупна шаргарпа,
зубато сунце, мук поподнева, грех,
све се то скупило – удружило.
Дошло је време да се плати цех!
Напољу је – не у односима – ојужило.
Лаж је провиднији од целофана.
Опет су оживели апсурд, противуречност.
Неискреност није рођена из љубави,
нити је у баракама рођена вечност.
Интуиција не вара, но потребна је
машта да скривено до краја дочара.
Не лакомисленост жена, већ чисто зло
веће од безумља може да попуни
празнину чију дубину порок претпоставља.
Иза тобожње туге и болести крије
се неисцрпност радости и здравља,
добар апетит: узми све што живот пружа!
Пред слутњом и истином се поглед жене
повлачи у себе, као рогови пужа.
Не може се саставити разбијена тестија.
Никад више! никад, заиста, више!
не сићи у постојбину пацова:
Старо се дрво – утуви – не савија!
(Петак, 16. фебруар 1996, око 20:20 ч. Лабудово брдо)
МАРИЈА МАГДАЛЕНА И ЈА
Камење које је требало да бацим на тебе,
довлачио сам овде.
Мој дом је пун камења.
Сваке ноћи повећава се гомила,
чак су почели
да расту и кактуси.
Још од првог сусрета твоје лудило у мраку
беше лудило пустиње.
Чим се мрак спусти,
неки од твојих демона је ту.
Теби се допада ова пустиња?
– Бојим се кад говориш тако
да је то од несанице, од пустоши свитања
када се цилик ластавица забада у тишину
врхом игала за шивење.
Да ли си, барем, некада, помислио
где бих ја одлутала ноћу када ме
крај твога стола за писање
не би очекивала вечност, као фењер?
И ја бих волела да могу да пребришем
као сунђером све оно што је прошлост,
разуздан живот, шатор,
и да почнем живот из почетка.
И ја бих волела да сазнам шта значе
грех и смрт и сумпорни пламен,
уз тебе да учим испаштање за прошлост,
да сазнам што не знам.
Није ствар у томе каква сам била,
већ како си ти све то разумео;
твој бес ме одваја од вечности
и гура у још дубљи понор и мрак,
демонима и хуљама.
Моје Безумље је лепше у овој пустињи
од саблазни, чистог зла и свирепости
шакала са очима анђела.
Зар је ишта друго важније од тога,
што сам у тузи и самилости
срасла са тобом као пелцар који се примио?
Кад твоје ноге узимам међу своја колена,
ја се учим да грлим будућност.
Сви су те се одрекли, осим мене,
фењера што обасјава будућност, и ове собе…
Ја не видим камење, ни кактусе,
ништа, можда од слутње,
од суза због растанка.
Због Светлости коју си зауставио…
(5. – 7. септембар 1994.)
ЛеЗ 0005424
Трећа србска ренесанса 