Ознаке
(Средином децембра, предсказивали су ми почетак Лепог и Новог. Размишљао сам шта то може бити. Падале су ми разне претпоставке на памет; међутим, није било ништа од онога што је могло бити. Нисам препознао Лепо и Ново, јер све што ми се догађало до краја 2001. године било је више Ружно и Старо. На то више не треба трошити речи…)
Ружан сан. Излазим из аутобуса; бачена хрпа књига, укоричених. Грабим две, најдебље. Још један човек узима бачене књиге. Просед. Не познајем га…Упознајемо се. Помиње два песника : Нога и Ђога. Ја се представљам, али он не казује своје име. Место где налазимо књиге подсећа на некадашњу зграду (бомбардовану) савезног мин. унутр. послова. Идемо тротоаром. Мрачно је. Он мокри у мраку… Пси. Чопор паса. Подгојених, зубатих, црних. Бачија паса луталица ; закрчила улицу… Спровод; момци у црним кожњацима; опасног изгледа. Мој познаник каже нешто што их изазива; узвраћају претњом. Спровод; они су претходница спровода…
Родно место; двориште; компјутер; кревет. Д. спава на кревету. Слика хаоса : двориште није наше, већ суседа (Шумаца). Мокраћа… Зачујем глас очев : – Аа, и Мирко је стигао!…Затим, видим како мајка искаче из Велике магазе, и бупне у башту испод украсне јеле…
Возим се неким путем са братом; пут је на врху брега, а доле скоро у понору река или језеро којом плове пловке. Не усуђујем се да испричам и перверзан остатак сна. ( Не разумем!) (Надам се да све ово није предсказање, које не разумем…)
– – – – – Одатле већ почиње ЗОНА ПРЕЛИВАЊА, нешто о чему тек треба да буде речи, али тек онда када за то дође погодан час…
Овде није Центар : место где се Снови скупљају и преводе у речи. Кућа у којој сам рођен, постоји. Кућа у којој сам провео детињство срушена је. Не постоји више нигде другде до у мом сећању. Нова кућа, подигнута је иза оне старе, срушене. То је била грешка из незнања. Нова кућа је КУЋА ПРИВИЂЕЊА, КОШМАРА. Ту свраћају мртви, тумарају ; могу се отерати, кад постану врло бучни, несносни, сложеним обредом. Причао ми је једном отац о свему томе, али нисам записао. Пропустио сам много тога. Испред, те, Нове куће ( у сну из кога сам се пробудио) има нека огромна коцка која шишти, као да је постало тесно неком водоскоку у стени. Каква је то коцка? Налик је на терасу испред куће. У даљини је, у сну тераса, и назив места; неког далеког места на југу; на југу Србије ; цвеће режем погледом као бријачем…Растојање је прилично између терасе испред Нове куће и Терасе са цвећем у даљини, али оно је неважно. Бежим, и тако се будим…
Трагам још увек за Центром.. – Овде је као на Копаонику, каже ми колега. Први пут је дошао у овај крај (Лабудово брдо)… Јер је снег нападао током богојављенског јутра; снег га подсећа на Копаоник? Овде, ипак, није Копаоник, и није моје родно место, и ова Кућа, није Нова кућа. Овде је постављен темељ за велико сабирање, поузданији од сећања. Овде, за овим столом, зеленим као травица у рано пролеће, силази језа низ кичму. Главобоља је прошлост. И многе болести су, верујем, прошлост… Сврби ме длан леве руке. Да ли то значи да ћу дати или добити паре? Моја мајка би одмах знала… Моја мајка је далеко , у Новој кући ( на североистоку); тамо она лежи и опоравља се у једној од соба. Тамо је и мој отац. И мој млађи син. Тамо влада невидљива Сила сапињања… Оглашавају се чавке, гласови анђела који се повлаче? Наступа јутро…
Овде се скупљају многе ствари. Неважне и важне. Овде Снови и Бојазни могу да говоре својим матерњим језиком. Исто тако, допуштено је и стварима које су надживеле своје мајсторе и сопственике, да цвркућу цвркутом птичица које најављују промену времена. Дрвена ограда, ливада шумска, пет пластова испред зеленог шумарка горуна, налик на борове, и бледоплаво небо са флотом небеских галија – облака : делимичо преведена фотографија у речи. Јер, када би била преведена у целини, требало би додати још јагње (куповину јагњета). Снежну белину процветалих врзина успут, опор и горак мирис глога, цвркут шева, и на стотине других слика. Прво се јави слика блиског брежуљка на северу, са чијег се врха, ведрих дана, види Четврта рајска река. Виде се и друге ствари, предели, пејсажи.. Овде се полази од једне ствари и стрпљиво напредује према хиљадама других…Јер је свет исто што и крошња великог дрвета, олистала крошња, са безброј листова; свет је хиљадоструко већи…И све је у њему сложено лепо и прекрасно, као перје дивљег голуба, фазана, пауна…
Овај Центар има безброј џепова, напуњених дрангулијама. Узео сам метлу и започео чишћење, п о т п у н о ч и ш ћ е њ е! Црвена трака (за писаћу машину; ко зна када покварена!). Црвена нит. Прва писаћа машина, набављена у среском суду. Истргнути листови из уџбеника. Пуно белих старих празних. Гумице. Фотографије. Фотографије. (Са венчања. Кумови; званице. Деца. Колеге, познаниции из Студентског града. Ствари на погрешном месту. ) Цуцле. Кесе. Оловке у боји. Цигарет папир. Дуван, подгорички. Александрови рукописи. Плакат друкаторски у боји против Студија Б, Вука Драшковића. Нов рајфешлус. Црн. Многобројни изводи из ПШ. Плаћени рачуни – телефонски, за струју. Обрачуни плате. Евиденција трошења новца. Копије докумената упућених јавном тужиоцу Србије, општинском и окружном суду. Новчане упутнице. Православни календар за 1999. Корице насл. странице једне од књига. Ценовник једне графичке фирме. Улошци за хемијске оловке. Мој Усисивач је чудо : све усисава, талог година, прашину, носталгију и незаборавне мелодије, депресије, неурозе, шизофренију…
Позвао ме је пријатељ стари, колега. Из моралних побуда одрекао се положаја који је прижељкивао деценијама. Док разговарамо телефоном, на врата куца вештица. Једном је тражила потпис. Други пут је придиковала, о нечему. Највише личи на вештицу. Није згодно имати двојника (телефонског). Одселићу се одавде из више разлога, уз Божју помоћ, надам се. (Бога све чешће зазивам, јер помаже. )
Нисам износио Смеће од 1996. године; мислим да је тада све то почело, и у вези је са оргијама немилосрдних и бездушних духова…
Чудо да ми није порастао камен у левом бубрегу?!
Сад сам почео, важно је почети са чишћењем. Почео сам од мрачних углова и пренатрпаних фиока; од облака паучине…
И то ће … потрајати. Пуним вреће и пластичне џакове, као да су без дна. Неред и мит су се насукали Овде. Као каква стара галија…
Не скривај се иза туђе глупости. Иза сујеверја. Чисти, почисти све кутове срца…
Лако је то рећи, понављати…
( Из тешко доступног пилот-издања књиге Мирослав ЛУКИЋ: Метла дрвене Марије, 1- 2, Београд: мобаров институт – ЗАВЕТИНЕ, 2002)
Трећа србска ренесанса 
